Uoči suđenja aktivistima grupa STAV i Pokreta slobodnih građana, u Novom Sadu je 21. novembra otvorena izložba pod nazivom „Najnormalniji ljudi na svetu“, čiji je jedan od autora Boris Kojčinović. Izložba se fokusira na prikaz toga ko su zapravo ti ljudi i zašto su se „najnormalniji ljudi“ našli u središtu političkih i društvenih tenzija.
Boris Kojčinović, student Filozofskog fakulteta, Jovana Vujić i Vojin Ivkov, uz tehničku podršku Maksima Rutovića, realizovali su izložbu „Najnormalniji ljudi na svetu“. U centru izložbe nalaze se glasovi dvanaestoro aktivista, optuženih za pripremanje nasilnog rušenja ustavnog poretka i pozivanje na nasilnu promenu vlasti, koji nas podsećaju da su i oni ljudu isto kao i mi. Šestoro njih je provelo više od sedam meseci u pritvoru, a ostalih šestoro se i dalje nalazi u izgnanstvu van zemlje. Priče aktivista snimljene su na dvanaest vinil ploča i svaka od njih sadrži priču jedne osobe, koje su posetioci izložbe mogli da poslušaju preko četiri gramofona. Na velikoj ceradi nalazila se fotografija kordona policije, a na drugoj ceradi fotografija policajca u punoj opremi za razbijanje demonstracija, dok je cela izložba ispraćena zvucima snimljenim na protestima i puštanih preko razglasa. Izložba postavlja pitanja o ljudskosti, izborima i o pritiscima sa kojima su se aktivisti susreli, stvarajući prostor da publika bolje razume njihove priče.
U kom trenutku ste osetili potrebu da reagujete putem umetnosti i da stvorite izložbu?
- Većina nas prepoznaje određene probleme u društvu, ono što je nama bilo glavno jeste da moramo nešto da uradimo, a ne da samo pričamo o problemu. Onoliko koliko smo mogli u tom trenutku, mi smo uradili, nismo se uljuljkali u misli da će to odraditi neko drugi. Naša osnovna ideja bila je vratiti fokus na suštinu, a suština je da se radi o ljudima, ne o nekim poluimaginarnim pojavama. Tabloidni mediji vrlo snažno rade na tome da svakog neprijatelja trenutnog režima dehumanizuju, kako bi mogli prema njemu da se odnose kako žele i misle da treba, a da niko ne reaguje, klasičan fašizam. Zbog toga smo došli na ideju da napravimo izložbu, koja će se baviti prosto i jednostavno - običnim hrabrim ljudima. Ne postoji bolji način za tako nešto od umetnosti, koja po svojoj suštini mora da komunicira sa publikom i ona najbrže dolazi do ljudi, razume se na više nivoa. Upravo zato je interaktivna izložba bila dobra opcija.
Koju poruku izložba prenosi publici i na koj način je ona predstavljena kroz samu postavku?
- Poruka je lično prepoznavanje u tim ljudima, obuvanje njihovih cipela, ali na najtopliji mogući način. Izložba je vrlo lična, oni odgovaraju na pitanja koja podsećaju na leksikonska. Zapravo je cela suština u tome da ko god bi uzeo da odgovara na pitanja na koja su oni davali odgovore, bilo gde na svetu, bilo koje vere ili boje kože, donekle bi slično odgovorio, uz male kulturološke razlike. Tu dolazimo do jednostavne spoznaje, koju prosto neverovatno, ali vrlo često gubimo u percepciji; svi smo mi samo obični ljudi.
Foto: iz arhive sagovornika
Kako ste se odlučili za format vinil ploča i gramofona kao načina za prenošenje njihovih priča?
- Gramofoni i vinil ploče su došli od ideje da sve mora biti taktilno. Bilo nam je neophodno da ih sve razdvojimo, jer je svaka ploča jedna lična priča. Odatle dolaze gramofoni i ploče - intimni su, ali zahtevaju angažman. Još jedna bitna stvar se tu pojavljuje, a to je nemogućnost jednostavnog ponavljanja i vraćanja unazad, jer život ne može da se vrati unazad; budi u trenutku i fokusiraj se ako želiš da čuješ, a ako ne čuješ život je prošao, ne čeka nikoga. Takođe, strogo smo želeli da svi učesnici izložbe čekaju u redu i stoje tokom slušanja ploča, to je takođe bio mali eksperiment, jer su naši glavni akteri izložbe lišeni konformizma, bili su u pritvoru mesecima, a deo njih je još uvek van zemlje.
Šta za vas znači reč rehumanizacija u kontekstu ove izložbe?
- Rehumanizacija znači vraćanje suštini koju ne smemo nikada izgubiti, bez obzira na sve razlike, neslaganja, sukobljavanja, onaj koji drugačije misli ili radi od nas ne sme nikada biti roba za odstrel. Dakle, nephodno je da svi razvijamo svoje kritičko razmišljanje, da gradimo i menjamo stavove o nekim pitanjima, da na osnovu njih postupamo, ali sa mišlju da se naša sloboda završava tamo gde počinje ozbiljno da ugrožava drugog, prihvatanje koncepta socijalizacije - tako bih to nazvao.
Šta je bio najizazovniji deo u kreiranju izložbe?
- Zbog same teme kojom se izložba bavi u državi cenzure kakva je Srbija trenutno, najizazovnije je zapravo bilo obezbediti prostor. Takođe, sve što podrazumeva tehničku realizaciju je zahtevalo malo više napora da bi prosto sve bilo funkcionalno na kraju. Do ideje smo došli, znali smo šta želimo, a za ono "kako" nam je mnogo pomogao Maksim Rutovac.
Da li smatrate da umetnost danas može biti i oblik otpora?
- Umetnost je uvek bila oblik otpora, oslikavala je različita razdoblja i prenosila poruke. Mi često posežemo za tim da su vremena mnogo drugačija, ja nekada mislim da nisu, suština je ista, pitanje je forme samo. Umetnost apsolutno danas, jeste i treba da bude oblik otpora, jer umetnost je poput medija, treba da uočava stvari, bude kritički nastrojena prema svakodnevici. Ova naša izložba je tek početak, planiramo da radimo još dosta stvari sličnog karaktera, jer smo prepoznali da je tako nešto neophodno.
Nema komentara