U prethodnih par dana u Novom Sadu i Beogradu boravio je profesor Ben Bradley sa Univerziteta Sirakuza u Njujorku, koji je održao niz predavanja od kojih se jedno, održano u novosadskom „Američkom kutku“, ticalo prilično mlade, i aktuelne, grane etike – etike zaštite životne sredine, koja se, za razliku od tradicionalne etike, ne bavi samo čovekom, već i njegovom okolinom.
Ben Bradley je šef katedre za filozofiju na Univerzitetu Sirakuza u Njujorku, kao i profesor etike i filozofije. Ekspert je za veći broj oblasti, između ostalog i za etiku zaštite životne sredine, kao i teme terorizma, smrti i stem ćelija sa filozofskog aspekta. Izdao je dve knjige, „Oksfordski priručnik filozofije smrti“ i „Blagostanje i smrt“, kao i veliki broj radova i recenzija. Bio je gostujući profesor na nekoliko američkih univerziteta, pa i na prestižnom Prinstonu.
Profesor Bradley govorio je za „Odjek“ o aktuelnim pitanja ekologije, eutanazije, kao i tendencijama ignorisanja smrti u našoj kulturi.
Kako ljudi uspevaju da „uguše“ osećanje krivice, dok svesno ugrožavaju okolinu i živ svet koji je nastanjuje?
Mnogo toga što radimo i što ima negativni uticaj, jesu stvari čiji se efekat ne vidi, kao što je slučaj sa klimatskim promenama ili zagađenjem. Ti ne vidiš efekat toga što radiš, a posledice su rezultat delovanja miliona ljudi, tako da nema trenutne negativne posledice za loš odnos prema okolini.
Da, ali sada, kada vidimo neke od posledica, zašto je teško naviknuti ljude na, recimo, recikliranje i slične radnje?
Jedno od mišljenja jeste da je u pitaju problem kolektivne akcije. Ako mene košta da uradim odgovornu stvar, ili ako ona zahteva napor, razmišljaću kako je ipak lakše da zagadim okolinu ili ne recikliram, jer ja sam neću imati veliki negativni uticaj. Da bi bilo progresa, on mora da bude na nivou države ili na kolektivnom nivou, kako bi ljudima bilo lakše da budu odgovorni u odnosu sa okolinom. Takođe, tako nešto mora da se posmatra kao socijalno prihvatljiva stvar, a to zahteva zakone.
foto: animal.blogspot.com
Kada posmatramo ljudsku prirodu, vidimo da su ljudi, pored toga što su „graditelji“ i „izumitelji“, takođe i „uništitelji“. Može li čovek da gradi bez uništavanja okoline?
Teško. Moraš nešto da uništiš kako bi dobio nešto novo. Ta dva se ne mogu potpuno odvojiti, ali možemo biti svesniji uništenja koje uzrokujemo i da pokušamo da ga ublažimo. Pitanje je da li su ljudi spremni to da urade.
Kako ocenjujete odnos koji građani Sjedinjenih Američkih Država imaju sa prirodom i da li u njemu vidite neke pozitivne aspekte koje bi i druge države mogle da iskoriste?
Veliki broj ljudi u SAD su ljubitelji prirode. Oni izbegavaju da se tako identifikuju, ali većim delom imaju iste vrednosti kao i sama zaštite životne sredine. SAD ima dobre i efektne zakone o čistom vazduhu, koje je Obama sada iskoristio kako bi smanjio efekat staklene bašte. To su dobra mesta od kojih se može početi. Takođe, naš akt o ugroženim vrstama je bio vrlo efektan.
Spomenuli ste kako neki ljudi izbegavaju da se identifikuju kao zagovornici zaštite životne sredine. Zašto je to tako?
Mislim da postoji određeni stereotip „hipi frikova“, pa ljudi izbegavaju da se identifikuju kao jedni od tih ljudi, ali oni dele neke od istih vrednosti sa njima. Većina Amerikanaca će, kada ih pitate o političkom ili ekološkom opredeljenju, reći da pripadaju umerenoj struji. Niko se ne identifikuje kao ekstremista, a zaštita životne sredine se i posmatra kao ekstremna levičarska pozicija sa kojom ljudima nije prijatno da ste poistovećuju.
foto: theclinic.cl
U Srbiji se planira javna rasprava povodom uvođenja eutanazije. Kako se etika nosi sa ovim problemom?
Veliki broj argumenata oko eutanazije se odnosi na njene indirektne efekte. Manje-više će se svi složiti da osoba, koja pati i koja više ne želi da živi, treba da ima slobodu da oduzme sebi život. Većina će reći da je okej pomoći u takvim okolnostima. Neki tvrde da bi nas uvođenje eutanazije dovelo do situacije gde se ubijaju ljudi koji ne žele da budu ubijeni. Takođe, postoji bojazan da će neki oboleli osećati društveni pritisak da oduzmu sebi život, kako ne bi bili teret svojoj porodici, iako žele da nastave da žive. Osećaće se kao financijski i emotivni teret, pa će se odlučivati na eutanaziju, iako im pre tako nešto ni ne bi padalo na pamet. Ipak, mislim da ovo nisu dovoljni razlozi da se eutanazija ne uvede.
Vi ste ekspert i za filozofiju smrti. Koliku ulogu smrt ima u našim životima i u načinu na koji ga živimo? Koliko bi trebalo da budemo svesni njene neizbežnosti?
Treba razmišljati o njoj i treba planirati šta će se dogoditi posle nje. Postoji tendencija u našem društvu da se ne priča o njoj, tako da nepripremljeni ljudi ostavljaju svoje porodice u lošijoj situaciji nego u onoj u kojoj bi se našli, da je ta osoba unapred razmišljala u smrti. Postoji odeređena nelagodnost u društvu oko smrti, a nema potrebe za tim. Naravno, ne treba ni biti opsesivan po tom pitanju, već treba imati određeni balans.
Nema komentara