Ko su lica iza časopisa „Liceulice“?

Prodavce magazina "Liceulice“ možete sresti na putu od Bazara do Dunavskog parka u Novom Sadu. U plavim prslucima nenametljivo prodaju časopis i ćaskaju sa prolaznicima. Njihov svakodnevni posao, iako često nevidljiv, deo je svakodnevice našeg grada.

RAD SA IDENTITETOM, PRAVILIMA I PODRŠKOM

Njihov rad funkcioniše u okviru organizovanog socijalnog programa, uz usklađena radna prava i ličnu legitimaciju. Suočeni sa mnoštvom predrasuda, njihove ličnosti često su svedene su na stereotipe koje sprečavaju da njihov rad bude društveno priznat i ravnopravan svakom drugom.

Diplomirana psihološkinja Jovana Ćojder, sa iskustvom rada usmerenim na pružanje podrške marginalizovanim grupama, koordinatorka časopisa, objašnjava:

"Tokom prvog susreta vodi se inicijalni razgovor: prodavci se predstavljaju, odgovaraju na pitanja o iskustvu i motivaciji, dobijaju sporazum i formular da ih pročitaju, a objašnjavaju im se osnovna pravila i organizacija rada. Naredni susret potpisuju sporazum, dobijaju prsluk, ID karticu i prve primerke magazina, a zatim izlaze na teren uz podršku iskusnijih kolega. Obuka naglašava važnost poštovanja pravila prodaje, komunikacije sa kupcima i redovnog razduživanja magazina, uz stalnu podršku tima", govori ona.

KADA PREDRASUDE POTISKUJU BIOGRAFIJE

Prodavci dolaze iz različitih životnih priča – neki nemaju stalan smeštaj, neki su nepravedno izgubili svoje poslove, a neki imaju narušeno zdravlje. Faktori poput ovih u današnjem društvu često sprečavaju marginalizovane grupe da pronađu socijalno "adekvatan" posao. Ovakav pristup ljudima briše njihove biografije, druga zanimanja i talente.

"Uvek postoji neki izgovor zašto ja ne mogu da radim to", navodi Ištvan Farkaš, prodavac magazina. Dodaje još:

„Kao volonter sam svih tih 30 i više svojih struka i zanimanja radio do trenutka dok nije došlo do zaposlenja. Na svim tim zadacima ja sam bio prezentiran kao najbolji i najuspešniji, ali tog trenutka kad se javi mogućnost zapošljavanja, tog trenutka već nisam bio dovoljno dobar. Izgovori su bili - ili sam previše star, ili sam previše mlad, ili sam previše beskućnik, ili sam previše stanar tih slamova. Dakle, neki detalji koji jesu bili činjenice, ali nemaju veze sa obavljanjem tog posla."

Program ulične prodaje za njih predstavlja priliku za prihod, ali i osećaj pripadnosti. U toj zajednici osobe u ranjivom položaju dobijaju podršku, uključenost u društvo i priliku da umanje osećaj etiketiranosti. 

RAD KROZ TERAPIJU I ZAJEDNIČKI OSLONAC

Da bi se povratio osećaj pripadnosti i svakodnevne rutine, potreban je kontinuirani rad i strpljenje za razvoj samopouzdanja. Život bez sistemske podrške i oslonca zahteva veliku unutrašnju snagu. U takvom procesu važno je da postoji siguran prostor za napredak – bez osude i bez potrebe za pravdanjem sopstvene situacije. 

Boris Danilovac, prodavac, kaže:

"Posao Liceulice je u početku bio jako težak. Kada sam 2019. došao, bio sam jako asocijalan, tako da se kaže, bio sam totalno, jedno vreme, zapostavljen od ljudi s kojima sam se družio. Bila je muka, pa makar i da ne prodam, da samo izađem iz kuće. Ja sam prodavao dobro, al’ jedva sam čekao da odem kući. Tako je bilo sve dok se nisam združio sa nekim iz Liceulice", podseća se on.

Takva distanca ostavlja trag na mentalno zdravlje ljudi koji su duže vreme van socijalne mreže. Psihološki programi i terapije u okviru organizacije Patrija pružaju podršku zaposlenima u plavim prslucima. 

"Bio sam u trauma centru, išao na psihoterapije… U porodici se moje stanje nije shvatilo ozbiljno", kaže Boris. „Danas osećam pripadnost zajednici kada radim.“

Foto: Una Tomašević

USLOVI RADA KOJI ČEKAJU ZAKONSKU PODRŠKU

Mogućnosti za promene tiču se i zakonskog okvira i podrške samog sistema. Prepreke od administrativnih barijera do samog nedostatka zakonskog priznanja ograničavaju uslove za život, smeštaj ili zdravlje zaposlenih. 

Jovana ističe koje bi promene najpre organizacija tražila kada bi institucije bile spremne da odgovore:

"Postoje razne teme koje bismo mogli otvoriti sa donosiocima odluka, ali verovatno da bismo najpre razmišljali o unapređenju opšte bezbednosti i većoj dostupnosti usluga za osobe koje žive u beskućništvu ili su u riziku od njega, kao i kvalitetnije socijalne usluge koje su, nažalost, sve manje dostupne."

Državni propusti poput onog koji ne štiti one koji rade van klasičnog ugovora leže u zakonskom okviru. U njemu ne postoji definicija koja prepoznaje uličnu prodaju časopisa kao oblik radne aktivnosti sa punim pravima i obavezama. Bez takvog formalnog statusa prodavci ne mogu da uplate doprinose, penziju ili puno zdravstveno osiguranje – ostaju van sistema koji treba da ih štiti. 

"Posebno je važno otvoriti i pitanje prava na rad, kako za one koji ne mogu da sklope ugovore, tako i kroz revidiranje praksi oduzimanja i vraćanja poslovne sposobnosti, čime bi se obezbedili dostojanstveniji uslovi zapošljavanja i pristup socijalnoj podršci. Uz to, važan korak bi bio i sistemsko prepoznavanje prodavaca kroz zakon o socijalnom preduzetništvu, što bi im omogućilo da imaju plaćene poreze i doprinose. Na taj način njihov rad bi bio zvanično priznat, a oni bi dobili socijalnu i zdravstvenu sigurnost, što im otvara veću šansu da izađu iz začaranog kruga siromaštva",  dodaje Jovana. 

JAVNOST NE OBLIKUJE PRODAJU, ALI OSTAVLJA UTICAJ 

Van institucija, prodavci se susreću i sa negativnim iskustvima tokom same prodaje. Nedovoljno poznavanje prošlosti prodavaca stvara distancu iz koje nastaju predrasude prema njima. Takva distanca i razlika prerasta u neprijatnosti ili u vid verbalnog, nekad čak i fizičkog nasilja.  

"Ukoliko dođem na situaciju da neko neprijatno odreaguje, eto, možda, dešavalo se: jedan dečko se zaustavio pre jedno godinu dana i onda je rekao onako, skinuo slušalicu, ja ga pitam i ponudim mu časopis, a on me je opsovao", priča Boris.

Odnos javnosti prema časopisu i onima koji ga prodaju nije uvek jednostavan. Ukoliko je i on dobronameran, mnogi ljudi ne zalaze u suštinu onoga šta "Liceulice" predstavlja. 

"Naravno da i među prolaznicima koji povremeno kupe časopis ima svakakvih karakteristika. Ima i onih koji na Liceulice gledaju kao na đubre. Ima i onih koji na Liceulice gledaju kao veleizdaju. Ali ima i onih koji će kupiti Liceulice iz nekih humanih potreba, tako da pomogne prodavcu. Bez obzira što ne zna ništa o njemu i bez obzira što ne zna ništa o časopisu. I ti kupci kupe pa odlože negde novine bez toga da pogledaju. Međutim, ima i onih koji se posle izvesnog vremena zainteresuju za one ljude u plavom, oni što postanu stalne mušterije, šta oni valjaju na ulici, a da nisu murija, a nisu ni narkodileri. Onda oni upitaju ponešto o samom časopisu i tada im ja u kratkim crtama razjasnim šta je Liceulice, šta je suština samog časopisa" – objasnio nam je Ištvan. 

Prodavac Ištvan Farkaš

Foto: Una Tomašević

Uprkos svim izazovima, takve situacije, kada neko od prolaznika zastane, pa pita i sasluša, zapravo su one koje pokreću promene u društvu. Pokazuju da normalan i humani odnos prema ljudima u marginalizovanim grupama nije uslovljen samo sistemskim rešenjem, već i svakodnevnim ponašanjem građana. Za mnoge, to im pravi ključnu razliku između osećaja nevidljivosti i pripadnosti. 

IZA SVAKOG ĆOŠKA, RAD JE IPAK RAD

Položaj prodavaca "Liceulice" prikazuje na skoro svaku širu okolnost u kojima se nalaze mnoge marginalizovane grupe - bez pristupa formalnom zaposlenju, oslonca u sistemu ili ravnopravnog tretmana. Razumevanje od strane drugih i zakonsko priznanje ovakvog oblika rada i života predstavlja temelje za dugoročno uključivanje ranjivih grupa u sve društvene strukture i procese.