Vlast je ovih dana najvažnija tema u Srbiji, a ko bolje razume vlast od onih koji su je posedovali. Bivši gradonačelnik Novog Sada Jovan Dejanović prošle godine je objavio knjigu pod nazivom ,,Moje novosadske i druge godine”. U ovoj knjizi ispisani su detalji iz života poznatog Novosađanina, ali pre svega, period tokom kojeg je upravljao gradom.
Za Srpsko narodno pozorište, SPENS, Most slobode i Novo naselje, postoji zajednički imenilac, a to je Jova Dejanović. Jedan od najpoznatijih gradonačelnika upravljao je Novim Sadom u dva mandata, od 1974. do 1982. godine. Na svoj književni poduhvat se odlučio u 89. godini života, gde je na 400 strana i u 500 fotografija predstavio svoj život. Ipak, teško je pomisliti da za čoveka koji se posvetio jednom gradu postoje druge godine, osim novosadskih.
– One svakako da postoje, počevši od mog rođenja u selu Velebit. Naravno, veći deo života sam proveo u gradu, ali takođe u moje ,,druge godine” spada i vreme provedeno u logorima Šarvar i Hešing, u kojima sam radio najteže poslove. Deo mog života je obeležio i Zadar, gde sam išao u školu rezervnih oficira.
Po čemu se razlikuje današnji Novi Sad od onog iz ,,vašeg vremena”?
Upoređivanje vremena je nezahvalan posao i stvar koja nije uprošćena. Novi Sad su odlikovali mladi, koji su posedovali posebno stanje duha, količinu svesnosti da budu nosioci promena i time doprinesu razvoju grada. Međutim, ljudi su se menjali kako su se menjale okolnosti u kojima su živeli.
Tokom vašeg upravljanja gradom Novi Sad je doživeo ekspanziju, mnogo toga je izgrađeno, a da sebe niste stavljali u prvi plan. Kako gledate na promovisanje današnjih funkcionera koji svečano otvaraju i početak radova na izgradnji semafora?
Pre svega, nisam sam upravljao gradom. Imao sam stručnjake i građane iza sebe. Sami građani su uradili najviše, jer su shvatili ulogu važnosti da se grad razvija. Ja sam imao sreću da se u tom trenutku nađem na čelu kolone. Ovo što se danas događa ne bih komentarisao, ali je i to svakako posledica ono što se dešavalo u određenom procesu.
Upravo stručnjake veoma često ističete kao bitnu komponentu razvoja grada. Ima li danas Novi Sad kapacitete kada su stručnjaci u pitanju ili su pozicije zauzeli oni koji su podobni?
U jednom trenutku nastupilo je doba nesreće kada smo izgubili sve što smo imali. Počela je zloupotreba, privatizacija, sa tim i promena društvenih odnosa. Došlo je do diferencijacije u društvu, javio se mali broj bogatih i velik broj siromašnih. Upravo ti bogati su zauzeli ključne pozicije, a ne treba napominjati to da su se obogatili na volšebne načine. U tom smislu, sve što je urađeno palo je u vodu i ne vidi se izlaz iz prilika u kojima stasavaju nove generacije. Okolnosti su takve da su pametnim i sposobnim ljudima na domaćoj društvenoj sceni vrata zatvorena.
U vreme samoupravljanja građani su odličivali šta žele, a šta ne. Deluje kao da se u vremenu, koje danas označavamo diktaturom, zapravo ostvarila demokratija, dok u zvaničnoj demokratiji imamo samovolju pojedinaca.
Demokratija na ovim prostorima ima dosta lažnih stvari. Svodi se na višepartijski sistem i na izborna obećanja. Međutim, problem je i u narodu koji prihvata lažna obećanja i postaju povodljivi. Za demokratsko društvo potrebno je da postoji zdrava svest, jer današnje odluke se ne tiču samo nas, nego i onih koji dolaze, a u ovoj zbrci teško je utvrditi koje su struje prave.
Nasuprot tome, postoji i određen broj onih koji tvrde da je to vreme bilo veoma represivno kada su slobode u pitanju. Kako komentarišete takve tvrdnje?
Kada su te tvrdnje u pitanju, iskreno nisam baš u toku. Ipak, verujem u to da je svaka vlast pogana stvar, iako sam i sam bio uključen u određene nivoe vlasti.
Jednom prilikom ste izjavili da je mnogo ljudi i dalje u vremenu Slobodana Miloševića. Postoji li danas to ,,miloševićevsko stanje svesti”?
Zbog toga što sam se suprostavljao režimu Miloševića i sam sam isključen iz partije. Zadrti nacionalisti poput njega, Šešelja i ostalih u drugim republikama su vinovnici svih nesreća koje su nam se događale. Današnje generacije podnose veoma teške terete zbog takve politike, a ipak, i dalje postoje oni koji veruju u nerealnosti o kojima se priča u raznim prilikama.
Otvoreno ste se zalagali za autonomiju Vojvodine, zbog čega ste često bili kompromitovani. Ima li vojvođanska autonomija danas samo deklarativan značaj?
Njen status je nedefinisan. Smatram da je odnos jednog dela društva, pogotovo van granica pokrajine, veoma negativan kada je u pitanju autonomija Vojvodine, što je loše. Vojvodina bi trebala da se vrati narodu, a ne da se sistemski uništava.
Često se neki vaši gestovi prepričavaju kao primeri ljudskosti nosilaca vlasti. Postoji li ta ljudskost među današnjim Novosađanima?
Ljudi su željni ljudskosti, to je želja svakog zdravog razuma i čoveka. Drugo pitanje je koliko to može da se izrazi u okolnostima u kojima mi bitišemo na ovom svetu.
Nema komentara