Od 1950. godine, kada je počelo ovo takmičenje, u Formuli 1 učestvovalo je preko 700 vozača različitih pozadina, starosnih dobi i uspeha. Za tih 76 godina, nijedan vozač iz Srbije nije bio deo najbržeg cirkusa na svetu. To ovaj sport čini jednim od retkih u kojima naša zemlja nije imala nikakvog predstavnika i zaista predstavlja anomaliju. Ta činjenica me je dovela do pitanja: Zašto Srbija nikada nije imala vozača u Formuli 1? Kratak odgovor bi bio: to je skup sport za koji niko u Srbiji nema dovoljno novca. Ipak, istina nije tako jednostavna.
O tome da li će jedan mladi vozač završiti u bolidu Formule 1, odlučuje mnogo faktora, a na tom putu mora da postoji i određena doza sreće. Nažalost, ti faktori vrlo često nisu u kontroli samog vozača i ne tiču se njegovog talenta. Prvi i osnovni problem sa kojim se mladi vozači u Srbiji susreću je problem finansija.
Novinar i pisac Dejan Potkonjak, koji prati dešavanja u auto-moto sportovima već više od 30 godina, objašnjava da su finansije ono od čega ekipe u Formuli 1 najviše zavise i da su vozačima najčešće rešenje sponzori.
„Formula 1, kao tehnička sportska disciplina, oduvek je zavisila od finansija, kao ključnog faktora za konkurentno takmičenje. Samim tim, ekipe funkcionišu tako što moraju da unapred planiraju svoje budžete, a neretko se dešava da su i vozači ti koji kroz svoje sponzorske pakete donose značajna sredstva timovima, čime osiguravaju svoju poziciju u timu“, objašnjava Potkonjak.
Situacija sa tzv. „kupovinom sedišta“ u Formuli 1 nije nova. Mnogi vozači kroz istoriju su sebi upravo kroz novac i sponzorske ugovore osiguravali mesto. Najpoznatiji primer toga je Niki Lauda. On je 1972. godine kupio svoje mesto u ekipi „March“ i kasnije postao trostruki šampion sveta. Najbolji primeri iz skorije istorije su Nikita Mazepin, Lens Strol i Džou Guanju koji su kroz sponzorske ugovore došli do Formule 1. Ovo je i očekivano znajući koliko je u stvari skupo održavanje ekipe. Prema pisanju Forbes-a, Red Bull je 2018. godine potrošio preko 181 milion dolara na troškove održavanja svoje ekipe Toro Rosso.
Foto:unsplash
Mnogi vozači nemaju novca da sami sebe obezbede sedišta u Formuli 1, te se onda okreću sponzorskim ugovorima. Međutim, za mlade vozače u Srbiji je veoma teško da nađu adekvatnog sponzora koji ima dovoljnu finansijsku moć. To potvrđuje i Miloš Pavlović, jedini vozač iz Srbije koji ima licencu neophodnu za takmičenje u Formuli 1.
“Privući velike sponzore u Srbiji je veoma teško. Imamo definitivno manje tržište i kompanijama je mnogo teže da opravdaju ulaganja i od samo par stotina hiljada eura. Pored toga, auto sport nije deo naše sportske kulture. Krčiti put u auto sportu kada si poreklom iz Srbije je mnogo teško“, objašnjava Pavlović.
Automobilista takođe dodaje kako ni u vreme kada je on krčio put ka najbržem cirkusu na svetu, situacija sa sponzorima nije bila mnogo bolja: „Cenim jako puno podršku koju sam svojevremeno dobio jer mi je puno značila, ali nažalost ista nije bila dovoljna. Danas, kada se podsetim na moje godine u formulama, ne znam gde sam nalazio hrabrost da odem na stazu, jer nikada nisam imao odgovarajuća sredstva i u većini slučajeva nisam bio siguran da li će mi tim uopšte dozvoliti da uđem u auto ili ne.“
Pored finansijskih zahteva, za mladog vozača je neophodno da ima prostora i prilike da vežba i unapređuje svoje vozačke sposobnosti. Put do Formule 1 počinje u kartingu i veoma je važno da postoji adekvatna infrastruktura i sistem koji bi omogućili da mladi vozači stiču iskustvo.
„Nažalost mi u ovom trenutku nemamo odgovarajuću infrastrukturu da bi neko mogao da gradi karijeru u auto sportu generalno, kamoli da se sprema za Formulu 1. Problem nije samo u tome da li imamo jednu dobru stazu ili ne. Potreban je kompletan sistem – karting staze, ozbiljne trkačke staze, klubovi, škole vožnje i kartinga, treneri, mehaničari, inženjeri i organizacije koje mogu da razvijaju mlade vozače“, ističe Pavlović i dodaje da je bez tog sistema teško očekivati da će Srbija u skorije vreme iznedriti vozača za Forumulu 1.
Karting savez Srbije, koji je krovna karting organizacija u Srbiji, svoje otvoreno prvenstvo 2026. godine održava na samo četiri karting staze. Za napredovanje jedne države u automoto sportovima, neophodna je i trkačka staza. U 2026. godini, pored centra NAVAK koji nije klasična staza, ne postoji nijedna trkačka staza na kojoj bi mladi vozači mogli da prave prve korake u auto trkama.
Potkonjak kaže kako je mala šansa da Srbija dobije stazu koja zadovoljava uslove Formule 1, ali da su staze manjih kategorija sasvim realna opcija: „Veoma su male šanse da Srbija dobije stazu za trke najvišeg nivoa, zato što takav projekat iziskuje ulaganja od više stotina miliona evra. Sasvim je, međutim, realno da se napravi staza nekih nižih nivoa po gradaciji koje dodeljuje Međunarodna automobilska federacija (FIA).“
Foto:unslash
On takođe dodaje kako bismo se mogli ugledati na okolne države, poput Mađarske, Hrvatske i Grčke koje imaju staze manjeg nivoa, ali da bi i to bio dobar početak za Srbiju: „Staze iz okruženja, poput Balaton parka u Mađarskoj, Slovakiaringa u Slovačkoj, pa čak i Sereza u Grčkoj i Grobnika u Hrvatskoj, nemaju najviše gradacije, ali su se na njima održavale trke različitih šampionata, pa čak i onih na svetskom nivou, poput MotoGP i Superbajk takmičenja u Mađarskoj ili WTCC serije u Slovačkoj.“
Prema Potkonjaku bi bilo dobro da se za početak izgradi kvalitetna staza pa makar i najnižeg nivoa: „Dobrim planiranjem vremenom infrastruktura bi se nadogradila, a samim tim bi se dobila mogućnost i za organizaciju kvalitetnih događaja.”
Još jedna prepreka za mlade vozače je i dobijanje licence neophodne za takmičenje u Formuli 1. U pitanju je FIA Super licenca koju Međunarodna automobilska federacija izdaje vozačima koji su osvojili određeni broj bodova u mlađim kategorijama i na taj način ispunili uslov za njeno dobijanje.
Potkonjak navodi da uslovi za dobijanje licence nisu teški, ali da su tu svakako finansije najveći problem: „Uslovi za dobijanje Super licence za takmičenje u Formuli 1 nisu teški, ali glavni uslov je pomenut na početku – finansije diktiraju da li će neki talenat dobiti priliku da uopšte bude u mogućnosti da je dobije.“
Jedno od potencijalnih rešenja je i veća pomoć i ulaganja države u auto sport i njegovu infrastrukturu. Prethodno pomenute staze Balaton park, Hungaroring i druge staze su sve državni projekti koji su realizovani sa namerom da se poveća popularnost auto sporta u tim državama. Pavlović upravo to vidi kao jedno od rešenja za auto sport u Srbiji: „Treba ulagati u karting, izgradnju i modernizaciju staza, organizaciju kvalitetnih takmičenja i edukaciju trenera i stručnog kadra. Takođe, država može da napravi model u kojem kompanije imaju poreske ili druge beneficije kada ulažu u sport i mlade talente“, i dodaje kako su ovo neophodni koraci kako bi se mladi vozači na vreme prepoznali i pratili.
Isto mišljenje ima i Potkonjak, koji smatra da bi jedan od mogućih puteva mladog vozača ka Formuli 1 bio i ozbiljna državna podrška: „Drugi put je da Vlada male zemlje poput Srbije prepozna značaj nastupa vozača iz Srbije u svetskom šampionatu Formule 1 i da ona finansijski podrži takav projekat. Za to je potreban ozbiljan plan koji, počevši od Pavlovićevog slučaja, nikad nije ozbiljno pokrenut. Bilo je inicijativa i nekih malih realizacija, ali nikad na ozbiljnom i dovoljnom nivou kakav zahteva projekat ulaska srpskog vozača u Formulu 1.“
Danas Srbija ima mnogo vozača koji pokazuju veliki potencijal i koji bi mogli, uz adekvatnu pomoć, da doguraju do najprestižnijeg automobilskog takmičenja na svetu. Andrija Kosić i Andrej Petrović već se takmiče u međunarodnim serijama Formule 3 i Formule 4, dok u Srbiji ima mnogo dece koja se bave kartingom. Potencijal svakako postoji, a ostaje nada da će se u budućnosti na nekoj od staza Formule 1 zavijoriti i zastava Srbije.
Nema komentara