Trenutno je u toku US Open, poslednji Grend slem turnir teniske sezone. U glavnom žrebu njujorškog takmičenja, Srbija je imala tri predstavnika i sva trojica su bila iz muške konkurencije. Miomir Kecmanović, Hamad Međedović i potpuno neočekivano, Novak Đoković, poklekli su odmah na prvoj prepreci što je prouzrokovalo da po prvi put od 2004. godine Srbija nema predstavnika u drugom kolu jednog od četiri najznačajnija turnira. Postavlja se pitanje da li je ovo bila samo jedna veoma loša nedelja ili je srpski tenis upao u dublje probleme?
Jedno od najprepoznatljivijih lica “Sport kluba”, novinar Saša Ozmo, i ove godine izveštava direktno iz Njujorka. Prema njegovim rečima, ako naravno izuzmemo rezultate Novaka Đokovića, ovo je nova realnost srpskih tenisera:
“Mislim da je ovo pokazetelj trenutnog realnog stanja, izuzimajući Novaka. Hamad i Kecmanović imaju jasan problem sa viškom kilograma i nedovoljnom fizičkom spremom, od toga sve kreće. Moje mišljenje je da su oni potencijal za top 20, a da li će ispuniti taj svoj potencijal najviše zavisi od njih i od zdravlja.”
U ženskoj konkurenciji najbliža glavnom žrebu bila je Mia Ristić, koja je poražena u finalnom kolu kvalifikacija. Ozmo ističe da je potrebno strpljenje, ali i smanjenje apetita:
“Bilo je pozitivnih naznaka, ali moramo da spustimo ambicije. Olga Danilović je trudna i videćemo da li će se i kada vratiti, a ja se nadam da će se Mia Ristić, Teodora Kostović i Lola Radivojević probiti u top 100. To je veliki rezultat, iako znam da u očima javnosti nije tako. Za sve tri ima vremena, tako da nije idealno, ali nije ni katastrofično.”
Najuspešniji period u istoriji srpskog tenisa sada je iza nas. Silovit uspon počeo je u januaru 2008. godine kada je dvadesetogodišnji Novak Đoković u Melburnu podigao prvi od svoja 24 Grend slem trofeja. Nekoliko meseci kasnije, Ana Ivanović je trijumfovala na Rolan Garosu i zvanično postala najbolja teniserka sveta, a vrhunac timskog uspona krunisan je Dejvis kup titulom u Beogradu 2010. godine.
Pored Đokovića i Ivanovićeve, Srbija je imala još dva svetska broja jedan. Jelenu Janković u singlu i Nenada Zimonjića u dublu. Ovaj period se sa razlogom naziva zlatnom erom, a nabrojani akteri čine “Zlatnu generaciju”. Tenis je tad bio na vrhuncu popularnosti u Srbiji, a to je ujedno bila i savršena prilika da se postave sistem i temelji za budućnost.
Ipak, utisak je da popularnost tenisa u Srbiji danas opada i da nije iskorišćen pun potencijal neverovatnih rezultata kojima smo prisustvovali. Vuk Brajović, teniski analitičar i komentator, smatra da je propuštena prilika da se tenis još više popularizuje i razvije kod nas, ali i navodi da nismo prvi koje je dočekala takva sudbina:
“Kratak odgovor je ne, skoro uopšte nije iskorišćena prilika iako je tenis postao popularniji posle uspeha “Zlatne generacije” u poređenju sa periodom kada su naši najuspešniji igrači bili rangirani uglavnom značajno ispod 50. ili 100. mesta. Slično se dešavalo i u Hrvatskoj, Grčkoj, Kazahstanu, Kini i drugim zemljama bez značajnije prethodne tradicije takmičenja i uspeha. Ko i koje institucije i organizacije su ovde trebale da daju značajniji doprinos je pitanje na koje nije odgovoreno na vreme, a problemi prečesto nisu bili stručne prirode.”
Mnogi stručnjaci, teniseri, teniserke i treneri su naglašavali nedostatak pravog sistema, čak i za vreme najvećih dostignuća. Početkom ove godine izašla je vest da je budžet Teniskog saveza Srbije smanjen za 50 miliona dinara što dovodi mnoštvo mladih talenata u veoma nezgodan položaj. Mnogi dečaci i devojčice mogli bi da ostanu bez stipendija, kao i bez mogućnosti daljeg takmičenja. Đoković je još u februaru izjavio da ovo smanjenje može za nekoliko meseci da rezultira bankrotiranjem Teniskog saveza Srbije.
Ovakvi događaji zadaju ozbiljan udarac razvoju mladih tenisera, a jedan od najvažnijih sportova u Srbiji dodatno gubi na kredibilitetu. Ozmo objašnjava da je situacija već duže vreme zabrinjavajuća i da sistem praktično ni ne postoji:
“Mnogi su govorili o ovome, Novak više puta. Nema nacionalnog teniskog centra, generalno nema novca, klubovi jedva funkcionišu... Tako da je u suštini sve kao i pre, na neku individualnu priču, nema tu mnogo sistema. To je najkraće, ali i najjasnije.”
Iz Teniskog saveza Srbije nije stigao odgovor ni na jedno pitanje postavljeno tokom pisanja ovog teksta.
Foto: Unsplash
Jedan od načina da se kod dece probudi želja za bavljenjem tenisom je svakako i organizacija različitih teniskih turnira. Beograd je bio domaćin Serbia Open-a, turnira serije ATP 250 koji se igrao na šljaci u periodu od 2009. do 2012. godine. U kalendar ATP-a se vraća 2021. godine preuzimanjem licence od Hungarian Open-a, a 2022. je održano i WTA izdanje istog takmičenja. Organizacija turnira je uvek bila blisko povezana sa porodicom Đoković.
Novi povratak profesionalnog tenisa u Beograd desio se 2024. godine, ali u potpuno novom izdanju. Turnir je održan na tvrdoj podlozi u dvoranskim uslovima Beogradske arene. Već 2025. godine licenca je izgubljena i premeštena u Atinu, a Saša Ozmo ističe da je jedini razlog otkazivanja turnira političke prirode, odnosno činjenica da Novak Đoković nije u milosti vlasti.
Sa druge strane, sagovornici su mišljenja da turnir serije ATP 250 možda i nije pravo rešenje za napredak srpskog tenisa u ovom trenutku i ističu turnire održane u Kuršumlijskoj Banji kao pun pogodak. Brajović veruje da bi najkorisnija opcija bila organizacija više turnira Čelendžer serije:
“Mislim da naši profesionalni igrači ni izbliza nisu iskoristili Serbia/Belgrade Open kao što to čine mnoge njihove kolege u sličnim situacijama i da je za razvoj našeg tenisa svrsishodnije da se organizuju turniri Čelendžer serije - i to više njih. Ono što je Kuršumlijska Banja donela teniskoj sceni Srbije je korak u pravom smeru i predstavlja održiviji i zdraviji način razvoja.”
Ozmo je saglasan sa ovim stavom i ističe da je baš na ovaj način Italija postala vodeća teniska sila:
“Italijani su tako napravili imperiju, njihov mladi teniser ne mora da izađe iz zemlje da bi odigrao mnoštvo Fjučersa i Čelendžera. Ovo što se dešava u Kuršumlijskoj Banji sa letnjim turnirima je ozbiljan pomak, vidimo da naši igrači tu prave bodove i to može da posluži kao odskočna daska. Apsolutno nam treba više ovakvih turnira i prilika za naše tenisere da dobiju vetar u leđa.”
Jedan od primera koliko ovakvi turniri mogu da budu korisni za srpski tenis predstavlja rezultat mlade Lune Vujović koja je u Kuršumlijskoj Banji došla do polufinala. Ozmo navodi sedamnaestogodišnju Lunu kao naš najveći potencijal, ali se i nada da će se još neko pojaviti u bliskoj budućnosti.
Budućnost srpskog tenisa često se gleda kroz prizmu karijere Novaka Đokovića, ali takav pristup zanemaruje širu sliku. Đoković je ostvario neponovljive rezultate i kada odluči da se povuče sigurno će se desiti pad popularnosti i praćenja tenisa u Srbiji. Ipak, ono što će ostati je inspiracija i ponos, a baš to Brajović ističe kao temelj na kojem bi mogla da se gradi neka nova budućnost:
“Budućnost srpskog tenisa je svaki sledeći forhend, bekhend, volej, servis svakog mladog tenisera i teniserke na terenima u Somboru, Nišu, Pirotu, Novom Sadu, Prokuplju i drugim gradovima i mestima širom naše zemlje, ali i rad sa decom u porodici, klubu i na takmičenjima. Inspiracija Novakovih uspeha će biti trajna ne samo za naše mlade teniserke i tenisere, već i za generacije širom sveta, a ponos na to što je Novak naš je i odgovornost za sve teniske poslenike i njihove pulene da se pametnije, organizovanije, bolje i odgovornije radi nadalje.”
Nema komentara