Predstava "Jezik kopačke“ u režiji Boruta Šeparovića, prema tekstu Filipa Grujića i Ivana Ergića, donosi priču o sportu, ali ne o pobedama, stadionima i slavlju, već o tišini svlačionice, o pritisku koji steže grudi, i o borbi sa sobom u svetu u kojem je slabost nepoželjna, a ranjivost zavera ćutanja. Ovo nije predstava o fudbalu. Ovo je predstava o čoveku u fudbalu. Nastala po autentičnom tekstu Ivana Ergića i Filipa Grujića, ona predstavlja moćan dramski hibrid, između dokumentarnog i poetskog, između fizičke stvarnosti i unutrašnje, psihološke borbe. U njenom središtu je put mladog fudbalera Davida Polovine u čijoj je ulozi Bernard Tomić, od lokalnog kluba do profesionalne scene Bundeslige, ali i od sna o slavi do ličnog kraha.
Foto: Sara Anđelić
Inspirisana stvarnim iskustvima bivšeg profesionalnog fudbalera Ivana Ergića, drama se hrabro upućuje u često prećutkivane teme: mentalno zdravlje, usamljenost, maskulinitet i očekivanja društva. Lik mladog fudbalera Davida Polovine nije tek predstavnik „sportskog sistema“, on je simbol izgubljenosti u svetu u kojem se vrednuje samo učinak, u kojem talenat postaje valuta, a duša trošak.
Grujić i Ergić ne padaju u zamku patetike niti didaktike. Njihov tekst je surov, ali saosećajan. Autentičan, a dramaturški čvrst. Predstava se ne trudi da "uči", već da pita i baš zbog toga duboko pogađa.
Borut Šeparović majstorski balansira između dokumentarne istine i pozorišne metafore. Minimalistička scenografija, svlačionica koja postaje teren, pa psihijatrijska ordinacija, prostor je koji se neprestano menja, baš kao što se menja i Davidovo unutrašnje stanje. Korišćenje video-projekcija, mobilnih telefona i živih snimaka sa scene dodatno produbljuje atmosferu otuđenja, pritiska i „dvojnog života“ koji glavni lik vodi, onog pred kamerama i onog u sebi.
Posebna snaga predstave leži u njenoj fizičkoj izražajnosti. Glumci na sceni ne igraju samo uloge, već prolaze kroz gotovo prave treninge, sa telima koje reflektuju promene, sa znojem koji ne može da se simulira. Dinamična scenografija koja se iz svlačionice pretvara u teren, uz vešto korišćenje video projekcija i mobilnih kamera prikazuje višeznačno problematizovan odnos između masovne i elitističke kulture, postavljajući i pitanja uticaja medija, tržišne eskploatacije i izrabljivanja kulta zvezda. Snimci donose stvarnost koja je orvelovski predstavnik prostora u kojem se razobličava mehanizam industrije koja oblikuje „moderne gladijatore“ sportiste od kojih se očekuje da budu nadljudi, otporni na bol, kritiku, gubitak i umor.
Foto:Sara Anđelić
Bernard Tomić u ulozi Davida Polovine donosi izuzetno nijansiranu izvedbu. Njegovo telo trenira, znoji se, posrće, dok njegova duša, tiha i ranjena, pokušava da se izbori sa sopstvenim pukotinama. Njegov završni monolog je dirljiva kulminacija priče, istovremeno krik i olakšanje, priznanje i oslobađanje. To je trenutak kada publika prestaje da vidi "fudbalera" i vidi čoveka.
,,Ti ćeš znati da je tu nešto trulo, ali nećeš znati šta. Nemaš svoju vlastitu misao, a uostalom i nas i navijače su uvjerili da je jedino borba bitna...jedino je borba bitna, to su nas uvjerili isti oni koji već dvije tisuće godina sjede u istim ložama, sa istim pogledom, koji uopće nemaju pojma šta je nogomet. Oni su došli vidjet blato, znoj, suze, krv...krv, tako je, oni su samo krv došli vidjet.“
Uz dati monolog, publika je delila mučna pitanja o čovekom moralu kao takvom. Da li se mi kao ljudi užasavamo ili glumimo da se užasavamo, a, u stvari, uživamo u prizoru krvi kao ljubitelji snažnih, ekscentričnih osećanja, koja pokreću našu cinično lenju dokolicu?
Režiser nam ostavlja prostor za još jedno pitanje koje isplivava u razvratničkom i perverznjačkom pedigreu elitističke kulture nametnute mladim fudbalerima. Zašto namećemo zakon u kome treba da mašemo rukama da oteramo strašna priviđenja i krijemo glavu pod jastuk dok prođe strašna utvara, da bismo je opet kasnije zaboravili u veselju i igrama?
Foto:Sara Anđelić
Foto:Sara Anđelić
Jedan od snažnijih trenutaka u predstavi ogleda se u rečenici: "Kažu da je svaka druga utakmica povijesna, kako je to moguće? Ti ako ćeš imati sreće, a to kažem, mislim, ako ćeš pročitati koju knjigu u životu, shvatićeš da Spartak nije samo ime nogometnog kluba, već ime junaka, koji je ostao upamćen u povijesti – i to ne zato što je bio gladijator, nego zato što se pobunio protiv ropstva.“
Ova replika ne funkcioniše samo kao moment refleksije u okviru unutrašnje borbe, već se nameće i kao šira kritika društva koje slavi borbu, ali ne prepoznaje pobunu.
Foto:Sara Anđelić
Ansambl predstave funkcioniše kao skladan tim, sa upečatljivim izvedbama Barbare Prpić, Hrvijke Begović, Rakana Rushaidata i Lucije Šerbedžije koji zajedno oslikavaju složene odnose unutar porodice, tima i društva. Poseban doprinos daje fizička pripremljenost glumaca, treninzi su ne samo koreografski, već i emotivno precizni. Ansambl funkcioniše kao tim, ne samo u scenskom smislu, već i u telu. Glumci dišu zajedno, znoje se zajedno, igraju kao tim u kojem se granica između uloge i stvarnosti briše.
Foto:Sara Anđelić
Šta kada trava više ne miriše? Predstava demontira mit o sportistima kao savršenim, moćnim herojima. Pokazuje ih kao ranjive, krhke ljude koji sanjaju kao svi drugi, ali od kojih se traži da nikada ne pokažu slabost. U tom surovom svetu, kako kaže David na kraju, "nogomet je lijepa igra kad je igra, a ne borba ili spektakl... Ta trava tako lijepo miriše, kao livada iza kuće."
Vraćajući se na završni monolog u kojem Polovina izgovara: "Pobjednik uzima sve. Bam. Znači, uopće nije bitno kako, bitno je samo pobijediti...", razotkriva se suština današnje opsesije uspehom po svaku cenu. Ova rečenica osvetljava sveprisutni sistem vrednosti u kojem je smisao igre zamenjen sirovim takmičenjem, a talenat i lepota igre podređeni su isključivo rezultatu.
Takav mentalitet, nametnut čak i kulturama koje su izgradile dublji odnos prema sportu, podržan je spektaklom izobilja koji podstiče opsesivno divljenje materijalnom bogatstvu i površnoj slavi. U tom sistemu pobednik postaje jedina vrednost, dok se svi ostali, bez obzira na trud ili moral, gube u senci poraza.
Ovakva stvarnost nas postepeno udaljava od osnovnih ljudskih vrednosti – empatije, integriteta, slobode igre i vodi nas u otuđenje u kojem je najteže sačuvati vlastito nagnuće. Zato ovu misao možemo zatvoriti rečenicom koju svi poznajemo, a koju bi valjalo ponovo oslušnuti: Je pense, donc je suis – Mislim, dakle postojim.
Na pozornici Sterijinog pozorja ove godine trava zaista miriše. I neka tako ostane, do pobede.
Foto:Sara Anđelić
Nema komentara