Četiri godine nakon probojnog Glow On, bend ulazi u novu fazu sazrevanja. I dalje čvrsto ukorenjeni u hardcore, ali sada još otvoreniji za eksperimentisanje, Turnstile spaja: sirovu energiju, klupsku elektroniku, ambijentalne pasaže, introspektivni ton, težinu panka i mekoću popa. Rezultat je materijal koji zvuči kao da je istovremeno nastao na ulici i u studiju.
Već prva pesma, istoimena albumu, pokazuje nam lične lomove i osećaj proklizavanja vremena. Brendan Yates, sa svojih 35 godina, polako počinje da oseća taj momenat koji ga vuče ka kraju. Sve ide brže i brže, i nikada neće stati. Sa kompresovanim vokalima nošenim pop-punk melodijom, želi da nam prenese glavnu temu ovog albuma. Poslednje dve minute pretvaraju se u jednu elektro-ambijentalnu pesmu, koja kao da nam govori o mekšoj strani Brendana. Stihovi su vrlo prosti, možda baš sa namerom, ali više odišu manjkavim poetskim izražajem. Čitav album je nekako tako i napisan. Nećete naći duboke jame piščeve mašte, niti njegov iskren krik.
Foto: sturnstilehardcore.com
Zvukovno, ovaj album definitivno ide korak napred u poređenju s prethodnikom. “Light Design” i “I Care” su pesme koje kombinuju post-punk sa estetikom – sintovi, reverbi i delovi koji su definitivno s one strane pop scene. Lider benda je o tome i otvoreno govorio – želeo je da pokaže sve svoje strane bez ustručavanja. Kao u trenutku kada govori kako pije bezalkoholni Shirley Temple.
Ipak, sve je to prošlo kroz Turnstile filter: nabijeno, ritmično, suvo i direktno. Saksofoni, flaute – sve je tu; naravno, uz gostujuće muzičare, koji ponekad zvuče i neprimetno, ili kao kratak ukras, ali su lep detalj. Gitara na dosta pesama zvuči usamljeno, ogoljeno, bez ikakvog dijaloga ili pokušaja da oslobodi melodiju koja bi pesmu uzdigla. Tako da, ne očekujte posebne rifove ili gitarske poteze. Osećaj kroz svih 14 pesama je kao da je gitara mogla mnogo više, ali je ostala sama i nedovršena.
Na kraju, ovaj LP zaista ne pokušava da nadmaši ili pokaže dominaciju nad prethodnicima. Želeo je da ih zaobiđe i pokaže iskrenost, koja je neizbežna u godinama u kojima se Brendan nalazi. Ali, sve u svemu, ploča ostaje nedovršena, zbrkana i u nekim trenucima bez ideje. Nekada pesme jednostavno pređu u ambijent bez ikakve najave i bez ikakve logike – kao da su pokušavali da novonaučeni zanat primene na staru slavu. Najteže pesme na ovom albumu, iako nemaju iza sebe neku moćnu poruku, ipak su najbolje i uglavnom nose još pomalo onaj stari miris dobrog panka.
No, treba im odati priznanje – u doba algoritama, TikToka i brzih internet hitova, Turnstile nije pokušao da stvori profit, već da napiše svoje iskrene pesme. Možda će sledeći album upravo biti mnogo pažljivije obrađen proizvod, sa mnogo više dubine i samorazumevanja. Ostaje nam da čekamo i vidimo da li će sazreti u tom smeru.
Nema komentara