Prošlo je pola veka otkako je Parliament usmerio svoj svemirski brod ka pravom fanku. Uvek su se menjali, rasli i živeli potpuno u svemiru gruva. Ali za majstore fanka, četvrti album kolektiva Džordža Klintona je bez ikakve dileme najbolji. Ploča Mothership Connection dostigla je nivo mašte i kreativnosti kakve žanr tog vremena nije mogao ni da sanja.
Foto: screenshot/Spotify
Glavni čovek, Džordž Klinton, imao je dva velika projekta - Parliament i Funkadelic. Dovoljno je reći da je Funkadelic bio obojen bluzom i rokom, dok je Parliament bio življi i okrenut plesnijem funku. Svoje prve albume gurali su na radijske top-liste, da bi tek nešto kasnije postali potpuno verni svojoj misiji: da prošire gruv po čitavoj galaksiji i tako nam pokažu svoju filozofiju.
Klinton je rekao kako su svi članovi grupe razmišljali o muzici zasnovanoj na prostorima i temama za koje se retko smatralo da su dostupni crnačkoj kulturi. Izbor je pao na svemir. Sedamdesetih godina astronauti su uglavnom bili beli momci, kratko ošišani, i često glavni junaci naučne fantastike. Za Džordža, glavni junak morao je biti Afro-naut, koji leti među zvezdama u kadilacima i donosi dobre pesme.
Ovo je album širokog zamaha i obima, na kojem po prvi put učestvuju Mejsio Parker na saksofonu i Fred Vesli na trombonu. Obojica su ranije bili veterani benda Džejmsa Brauna. Parker je imao dva perioda rada sa „Kumom soula“, kao i sopstveni bend i kratak boravak u vojsci. Njima se pridružio i basista Bucy Kolins, još jedan bivši Braunov saradnik, koji je postao ključni deo Klintonovog nekonvencionalnog kolektiva. Iako je Kolins bio poznat kao ekscentrik, Parker i Vesli važili su za pouzdane muzičare, naročito u okviru strogih pravila Braunovog benda. Ovde su, međutim, dobili potpunu slobodu da se razmašu i oslobode svu svoju kreativnost. Vesli i dugogodišnji klavijaturista Parliament-Funkadelica, Berni Vorel, uradili su sve duvačke aranžmane, dok su Kolins i Klinton bili zaduženi za ritam sekciju - što je i glavni stub koji drži Mothership Connection.
Početak ploče je krajnje neobičan - pesma „P-Funk“ zamišljena je kao vanzemaljska radio-emisija. Klinton je glavni di-džej koji, uz pomoć 500.000 kilovata P-Funk snage, emituje ovu neisečenu fank sekciju. On nam govori o isceliteljskim moćima fank muzike i ističe kako je njegov gruv pokretniji od gruva nekih njegovih kolega. Usput pominje Doobie Brothers i Dejvida Bouvija kao suparnike koji ne poseduju toliko funky ritam.
U naslovnoj numeri Starchild i njegovi fank ratnici ostvaruju prvi kontakt sa Zemljom. Spremni su da gruvovima preuzmu piramide i pretvore ovu planetu u utopiju. Čak su i na lajv nastupima ulagali mnogo novca kako bi imali ogroman leteći tanjir koji bi lebdio iznad bine dok pevaju „Come on up to the Mothership“. Ovde su momenti izuzetno bitni, pre svega zbog preciznosti duvačkih izvođenja i složenih aranžmana sintisajzera.
Album donosi i ubedljivo najpoznatiju pesmu „Give Up the Funk (Tear the Roof Off the Sucker)“. Pesma je dostigla platinasti tiraž i postala simbol njihovog zvuka. Horski se obraća publici i upravo zbog toga postaje zanosni plesni hit. Ipak, pre nje dolazi često zaboravljena pesma „Handcuffs“, sa svojim zapanjujućim vokalima. Bas linija je rastegljiva i puna, uz prateće vokale koji joj daju dodatnu težinu. Ovo je ujedno i jedina „nesvemirska“ pesma na albumu, koja govori o želji i ljubomori - o čudnoj potrebi Glena Goinса da svoju ljubav drži pod ključem, pokazujući patološku opsesiju i posesivnost nekih muškaraca.
Album se završava možda i najboljom bas linijom na ploči, uz moćne duvače. U pitanju je uglavnom instrumentalna numera koja govori o narodima-zombijima, koji izgovaraju besmislene i naizgled glupe fraze.
U narednim godinama za Parliament-Funkadelic usledile su zlatne godine fanka. Produkcijska kuća nimalo nije štedela na ovim grupama i oni su postali pravi šou za koji je vredelo platiti kartu. Svakim nastupom publici su davali osećaj potpune ekstaze i donosili do tada neviđene scenske kostime. Beskrajni fank džem, opera i cirkus - svega je tu bilo. Nikada nisu odustajali od svoje misije „moving butts“ i nastavili su priču sa svakim narednim albumom. Dr Funkenstein, Džordž Klinton, pokrenuo je svoj kadilak u svemir i zauvek ostao upamćen kao takav. Njegova predanost gruvu zauvek će ga upisati kao pravog funk-nauta - i hvala mu na ovih 50 godina. Bilo je to razigranih pola veka
Nema komentara