Stereolab se vratio kao hologram – možda refleksija onoga što smo već čuli, ali itekako živ. Nakon čitavih 15 godina bez studijskog albuma, vratili su se iz vakuuma paralelne dimenzije, gde se pop šesdesetih, krautrok, elektronika, „easy listening“, i levo orijentisana politika mešaju, mutiraju i pomeraju bez nagoveštaja da mogu biti definisani. Suština benda je, još od formiranja ranih 90-ih, bila teško uhvatljiva. Stereolab stalno menja oblik – a opet ostaju verni samima sebi.
Novi album donosi novog producenta, nove džez muzičare i nove vokale. Ipak, zvuk je odmah, na prvu, nepogrešivo Stereolab – promena ritma, sintisajzeri, čudni zvukovi nekih mašina, melanholični glas Laticije Sadije. Glas koji je, uz pokojnu Meri Hensen, bio uvežban u svojstvenu harmoniju, čiji nagoveštaji i dalje postoje na ovoj traci. Naravno – nije to baš to, ali oni ni ne pokušavaju da vrate zlatne godine. Već žele da pokažu kako stari zupčanici i dalje rade kada se podmažu.
Foto: Screenshot/https://stereolab.co.uk/
Kada biste morali da uporedite rane radove sa ovim LP-em, videli biste da pesme poput „Mystical Plosives“ i „Immortal Hands“ ne beže od najuticajnije Dots and Loops faze. Dok retro šarm i dalje vuče u „Colour Television“. Nose svoj DNK u svakoj pesmi, sa vidljivim uticajem džeza koji se sve vreme probija. Ali postoji nešto novo za ovaj bend – to su muški vokali koje pevaju basista i klavijaturista u pesmama „Aerial Troubles“, „Le cœur et la Force“ i „Esemplastic Creeping Eruption“. To možda nije nešto najnovije, ali je opet veoma redak slučaj. Jedan lep i emotivan detalj kod vokala je što je bratanica preminule Hansen, kantautorka i producentkinja Moli Rid, dodala svoje „specijalne prateće vokale“ u „Vermona F Transistor“.
Instant Holograms on Metal Film je jedan album koji stoji na nogama – nije reciklaža starih uspeha i daleko je od kreativnog skoka, ali je donekle najavio povratak ovog sastava na najprijatniji način. Što znači – za sve već stare fanove, ovo će biti jedno prijatno iskustvo, a za nove, ovo je dobar uvod u njihovu diskografiju. Sa njihovim izraženim smislom za melodiju, odbili su da se vrate kao većina starih bendova sa čamom kasnije faze koju niko živ ne želi da sluša. I zaista, na ovoj traci se nalazi nekoliko prelepih pesama, kao što su „Melodie Is a Wound“, „Flashes from Everywhere“, „If You Remember I Forgot How to Dream Pt. 1“ sa svojom hladnoćom.
Tekstovi pesama su takođe jedna od pozitivnih strana – nisu previše slojeviti niti previše kompleksni, ali itekako donose emocionalan naboj i političku aktuelnost. Letisija i dalje peva o snazi i otporu prema svetu kapitalizma. U „Aerial Troubles“ peva kako je pohlepa bez dna, kao umorna istina. U „Melodie Is a Wound“ pominje slomljenu savest i nepravdu koja se podrazumeva, a mi to osećamo kao da se tiče svih nas. U jednom trenutku jednostavno kaže: „Kažem ne ratu.“ Čak i kada se poziva na filozofe i njihove ideje, sve i dalje zvuči kao dugačak, mekani san – kao da je važnije kako reči zvuče nego njihovo značenje.
Od albuma Dots and Loops, iako nikada nisu dobili komercijalan uspeh, stekli su veliku reputaciju kao jedan od kreativnijih bendova. Pokazali su da imaju jedinstveni stil i tehniku, i ostali verni stalnom eksperimentisanju unutar tih svetova. Uspeli su da prežive i da obezbede da kada ih na radiju čujete, odmah znate ko je u pitanju. Album Instant Holograms on Metal Film miljama je daleko od monumentalnog dela ovog benda, ali je stvarno vredan povratak.
Nema komentara