Stara je istina da muzika spaja ljude, ali za neke može biti mnogo više od toga. Sviranje instrumenata i javni nastupi osnažuju pojedinca, daju mu samopouzdanje i stvaraju osećaj pripadnosti i prihvaćenosti, a takođe mogu odrediti i obeležiti čitav njegov životni put.
Jovana Petrović rođena je 2002. godine u Novom Sadu i trenutno se školuje na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, na Departmanu za muzičke umetnosti, gde svira klarinet. Talenta i sluha za muziku bila je svesna još od malih nogu. Čitavo njeno dosadašnje obrazovanje prožeto je različitim muzičkim instrumentima, ali je ljubav prema klarinetu prevagnula. Mnogobrojna takmičenja i osvojene nagrade, kako sama kaže, podstakle su je da nastavi obrazovanje u ovom pravcu, što je dodatno učvrstilo njen poziv ka javnim nastupima. Ponosno ističe da vredno radi na pripremama za predstojeće nastupe, od kojih očekuje mnogo. A među skorašnjim uspesima izdvaja činjenicu da je nastupala sa orkestrom u Novosadskoj sinagogi. U budućnosti je očekuje MasterRecital za koji se već sada naporno priprema.
Odakle potiče tvoja ljubav prema instrumentima i muzici uopšte?
Slobodno mogu reći da je sve počelo još u predškolskim danima, kada sam prvi put imala kontakt s instrumentima i kada su vaspitači objašnjavali šta oni predstavljaju. Odmah sam videla nešto zanimljivo u svemu tome, a zahvalna sam roditeljima koji su primetili da imam potencijala i podržali me da nastavim u tom pravcu. Usledio je konkurs za proveru sluha i učenje pesmica potrebnih za upis u osnovnu muzičku školu "Isidor Bajić" u Novom Sadu. Ljubav na prvi pogled dogodila se s klarinetom, koji sam kasnije svirala tokom celokupnog osnovnog obrazovanja, od prvog do osmog razreda.
Foto: Iz arhive sagovornice
Koliko su ti bila značajna takmičenja tokom srednje škole u pogledu sticanja iskustva?
Bila su izuzetno značajna. Budući da sam osnovnu i srednju školu pohađala u "Isidoru Bajiću“, nisam menjala sredinu, što mi je mnogo olakšalo. Tokom prve i druge godine srednje škole imala sam priliku da sviram i druge instrumente, poput violine i klavira, s kojima sam nastupala na festivalu "FIB“ u kamernom odseku. Kasnije sam se posvetila isključivo klarinetu i s njim nastupala na takmičenjima širom Srbije, poput onih u školama "Davorin Jenko“ u Beogradu i "Stevan Mokranjac“ u Požarevcu, gde sam osvajala prve nagrade.
Da li smatraš da je upis na Akademiju bio pravi izbor za tebe i koliko je ispunila tvoja očekivanja?
Apsolutno sam sigurna da je upis na Akademiju umetnosti bila prava odluka. Presrećna sam što se školujem i napredujem u oblasti koju volim od malena, i verujem da je ovo tek početak mog puta. Moja očekivanja nisu samo ispunjena već i premašena, naročito jer sam ostvarila san da nastupim s orkestrom u Novosadskoj sinagogi. Oduševljena sam pripremama i nastupima, naročito onima koji su realizovani tokom leta na mestima poput Trsta u Italiji i Genta u Belgiji. Akademija mi pruža priliku da se upoznam sa svim tajnama ovog posla, što je neprocenjivo iskustvo.
Kako se pripremaš za takmičenja?
Pripreme obično započinjem vežbanjem kompozicije, što traje određeni period. Nakon toga nastupam na Akademiji kako bih stekla sigurnost. Trenutno se pripremam za dva nastupa početkom sledeće godine: prvi će se održati u MasterRecitalu u Bazelu, Švajcarska, a drugi na Akademiji umetnosti u Beogradu. Ovi nastupi su mi od velikog značaja.
Foto: Ognjen Popović
Šta više preferiraš – solo nastupe ili one s orkestrom?
Teško je odlučiti jer i solo i orkestarski nastupi imaju svoje prednosti. Ako baš moram da biram, biram orkestar, jer donosi priliku za putovanja, što sam oduvek želela.
Da li i dalje imaš tremu pred nastupe?
Od početka nastupanja nisam imala velikih problema s tremom. I dalje osećam leptiriće u stomaku, ali sam ih prihvatila kao deo iskustva. Fokusiram se na svoj nastup i trudim se da sve bude onako kako sam vežbala.
Gde vidiš sebe u budućnosti?
Moj trenutni cilj je završiti Akademiju i ostvariti što više nastupa i koncerata. Mnogo sam rada i truda posvetila klarinetu i ne žalim ni za čim dokle god se bavim muzikom. Ako se ukaže prilika, volela bih da jednog dana postanem profesorka na muzičkoj akademiji, bilo kod nas ili u inostranstvu. Cenim tu poziciju i mogu da zamislim sebe u toj ulozi, ali o tome ću razmišljati kada za to dođe vreme.
Nema komentara