Posle nagrade na festivalu u Karlovim Varima, gde je imao svetsku premijeru, hrvatski film „Stric“ premijerno je prikazan i u Srbiji, na Festivalu evropskog filma Palić, nakon čega je postao i deo redovnog repertoara.
Foto: Festival autorskog filma
Debitantski dvojac, David Kapac i Andrija Mardešić, koji potpisuju režiju i scenario, donose, na prvi pogled, jednu jugonostalgičnu priču, sa, naravno, gastarbajterom kao protagonistom. Strica (Miki Manojlović) iz Nemačke dočekuje njegova porodica za spremnom Božićnom trpezom uz uobičajeno ali šturo, ritualno pozdravljanje.
Konstruisano okruženje u porodičnoj kući kasnih osamdesetih godina, narušava zvuk savremenog telefona, pa dotad porodičnu idilu pretvara u čin prisile i ultimatuma. Vrlo brzo jasno je da Stric, osim poklona, sa sobom donosi napetost i stres porodici.
U prvih 30 minuta filma izneta je priča koja prati tok normalnog porodičnog odnosa. Međutim, ona kreće kasnije anahrono da se upliće i ponavlja iz dana u dan, pa donosi daleko ozbiljniji zaplet mentalnog, a kasnije i fizičkog maltretiranja. Ovde već postaje jasno da se radi o trileru mračne atmosfere s elementima apsurdnog humora.
Hrabre repeticije dovedene su do same granice sa monotonijom, ali je ne prelaze zahvaljujući detaljima koji se dodaju iznova i pomažu odmotavanju klupka. Tek u drugoj polovini filma stvara se utisak komplementarnosti priče koji vodi pravo u zaključak i rasplet.
Stric, dakle, dolazi iz Nemačke, a na prostor Jugoslavije donosi proizvode koji označavaju globalizam, konzumerizam i slobodan zapadni svet - cigarete, Mercedes, video(kasete), i to u porodičnu kuću u kojoj se pod njegovom prinudom pevaju nacionalne pesme i jede tradicionalna hrana. Ovi motivi upućuju na ideološko tkivo tog vremena i želju za dobijanjem slobode i budućnosti u inostranstvu. On zauzvrat beskompromisno traži „Samo jedan pošten Božić“ koji tročlana porodica uvek pokvari, a koji bi uglavnom podrazumevao savršene kolače i sve tačne odgovore. Likovi nemaju imena, već su samo funkcija, pa se ne svode na pojedince, već na članove zajednice koju žive. Otac (Goran Bogdan) i Majka (Ivana Rošić) prikazuju hemiju kukavičkog oca i bespomoćne majke, dok je sin (Roko Sikvica) primoran da balansira između staloženosti i očaja.
Direktor fotografije, Miloš Jaćimović, uspešno je dočarao utisak dubine prostora, pa kamera ne ulazi u prostorije uvek, već često daje širok pregled, a muzički izbor sveden je na svega nekoliko numera, od kojih je glavna „Dunjo mirisna“ od Novih fosila.
Lako je pronaći uzore, odnosno autore koji su uticali na stvaranje “Strica”. Sličnosti Michaela Hanekea, Yorgosa Lanthimosa, pa i Jordana Peelea, mogu se primetiti već u prvim minutima filma.
Nakon „Strica“ čini se da emocionalno ucenjivanje mlađih od strane starijih generacija stvara taoce čije je vreme odavno prošlo, a drži ih u pokušaju življenja vremena koje je i trebalo da prođe. To je definitivno jedno umetničko ostvarenje sa snažnom dramaturgijom, koje traži strpljivog gledaoca, sposobnog za sklapanje dramaturškog mozaika.
Nema komentara