Film Perfect Days (2023), u režiji Vima Vendersa, prikazuje život Hirajame, čoveka od šezdesetak godina koji radi kao čistač javnih toaleta u Tokiju. Kodži Jakušo, koji tumači lik Hirajame, za ovu ulogu osvojio je i nagradu za najboljeg glumca na 76. Kanskom festivalu. Hirajama živi sporijim i svesnijim životom, što se dodatno naglašava pomoću njegove sklonosti ka analognoj tehnologiji. Svakog dana, on fotografiše analognom kamerom isto drvo u parku i pušta muziku na plejeru za kasete kada se vozi u svom kombiju. Upotrebom ovih zastarelih predmeta usporava se protok vremena, nema velikih uspona i padova.
Foto: Printscreen/Youtube/NEON
Vizuelni elementi savršeno su izbalansirani, svedeni i umiruju posmatrača. Iako fokusiranje na to kako film izgleda umesto na dramatizaciju priče koja se pripoveda može učiniti film dosadnim i površnim, Venders uspeva pomoću vizuelnog da prodre u nešto dublje. U nerealno miran i sveden život, što za nekoga možda predstavlja traćenje vremena i film bez radnje, koji nije vredan gledanja. A za druge, ovaj život, čiju rutinu niko i ništa ne remeti, može delovati zaista primamljivo, pozivajući nas da uživamo upravo u toj jednostavnosti. Rutina je svojevrsni ritual. Drugi likovi donose svoje priče i promene u život glavnog lika, ali rutina je neprekinuta. Rutina se ne remeti i ne menja. U rutini je spas.
Hirajama ne govori mnogo. U najvećem delu scena gde ima govora, on je slušalac. Njegov unutrašnji svet ostaje nam nedokučiv. Mi naslućujemo, ali nikada ne prodiremo do njegovih stvarnih osećanja. Do njegove prošlosti i do svih okolnosti koje su dovele do samačkog života, daleko od sestre, oca ili bilo kog člana porodice. Iako dominiraju repeticija i jednolična svakodnevnica, kroz film se tiho provlače podsetnici na prolaznost i rok trajanja svega što nas okružuje. Ove podsetnike najbolje ilustruje njegov prolazak pored praznine gde je nekada bila zgrada, i starca koji ne može da se seti šta se nalazilo u njoj.
Bez obzira na moguća unutrašnja previranja, u komunikaciji sa drugima Hirajama je uglavnom brižan i vedar. Njegova razigranost ispoljava se u susretu sa strancem koji mu prilazi da traži cigaretu. Na obali reke, uz limenke piva i paklu cigareta, njegovu samoću remeti bivši muž ugostiteljke iz restorana koji on rado posećuje. Nakon što mu novi poznanik saopšti da ima rak, Hirajama ga poziva na igru vije, ali tako što će se vijati njihove senke koje pravi ulična rasveta. Bar na trenutak, kroz igru i smeh oni zaboravljaju na svoje probleme i na surovu prolaznost vremena.
Kroz ceo film, stičemo utisak da glavni lik, iako većinu vremena provodi sam, nije usamljen. Svako jutro započinje sa osmehom kada zakorači iz svoje kuće u novi dan. Uživa u jednostavnim stvarima, u malim detaljima koji odskaču od sivila velikog grada. Ovo zadovoljstvo koje vidimo kroz ceo film, uverava nas da Hirajama živi baš kako on želi, po svojim pravilima. Ipak, kraj filma donosi preispitivanje i nove slojeve njegove unutrašnjosti. Prvi put njegovo nasmejano lice preuzimaju tuga, usamljenost, bes, žalost, u snažnoj smeni emocija, dok se izjutra ponovo vozi na posao.
Nema komentara