Poruka svakog ratnog filma mora biti antiratna, svakog kriminalističkog mora biti antikriminalna, pa tako i poruka svakog filma o nasilju, mora istom biti protivna. U isto vreme, film kao takav mora biti mnogo više od puke promocije, i promocija koja je dovoljno očigledna da bude prepoznata i u naslovu, već govori mnogo.
Drugi scenario Alekse Balaševića, i sestre mu, Jelene; "Megdan: Između vode i vatre", kolaboracija je srpske, bugarske, moldavske i rumunske produkcije. Scenario su pisali Aleksa i Jelena Balašević, deca čuvenog kantautora, Đorđa Balaševića, a režiju je obavio bugarski režiser Todor Čapkanov.
Film prikazuje unutrašnju bitku protagoniste, Malog (Viktor Savić) – čoveka koji radi kao izbacivač u jednom klubu u Novom Sadu, i koji se nalazi na kraju svoje borilačke karijere. On je gonjen krivicom koju oseća za tragičnu smrt svog najboljeg prijatelja, te iz potrebe da se oduži, rešava da se vrati svojim korenima. Publika prati dekadenciju njegovog duha, dok se on upušta u mutne vode ilegalnih borbi, ne bi li prikupio pare potrebne za spas vaterpolo kluba koji drži otac njegovog pokojnog prijatelja, a u kojem je i sam trenirao.
Mali je tipičan antiheroj iz domaćih filmova. Sasvim običan čovek koji se zbog neke potrebe upušta u svet kriminala. Ono što je unikatno u ovom filmu jeste protagonistin razlog, koji za promenu nije egzistencijalne, nego moralne prirode. Moralni pad jednog čoveka zbog griže savesti, odnosno moralne potrebe za iskupljenjem je interesantan koncept, no nije bez mane.
Foto: Aleksandra Reljić
Lik protagoniste odlazi i dublje od toga. Savest nije samo razlog, nego i katalizator za njegovo ponašanje. Prva rečenica trejlera glasi: "Neko će reći da je to neki bes koji je sabijen duboko u meni... a istina je da ništa drugo i ne znam da radim", postavljajući nam pitanje njegovog istinskog povoda; da li se on bori da bi spasao klub, ili zato što uživa u tome?
Ova vrsta sive zone u pisanju predstavlja veliki izazov, i veoma često biva pogrešno urađena. Neretko protagonista koji treba da predstavlja silu zla, na kraju bude uzdizan u nebo od strane fanova. Nema potrebe tragati dalje od likova poput Džokera, Tajlera Durdena, Patrika Bejtmena, ili čak Maraša iz "Južnog vetra".
"Megdan" je definitivno iskorak nabolje, makar u poređenju sa drugim novijim domaćim filmovima ovog žanra. Preporučio bih ga svakom ljubitelju domaćeg "Žan-klodovskog" filma, ili ljubitelju sportova, naročito borilačkih.
Sa druge strane, "Megdan" je prepun klišea, od kojih su neki podnošljiviji od drugih. Od ilegalne borbe u zatvoru, preko omaža na Rokijevo penjanje uz stepenice pa do same postavke filma, i tradicionalne bitke "sam protiv svih". Mnogo je suvišnih poslastica za oči, ogoljenih ženskih tela, suvišnih tuča i nasilja; nije neophodno reći da film u mnogo navrata izaziva jak osećaj susramlja.
Foto: Aleksandra Reljić
Na žalost, film pruža veoma suprotne signale. Na trenutke se čini da se radi o dekadenciji jednog čoveka, dok se jednako često čini da se radi o sasvim dobroj osobi, koja gonjena svojom prošlošću, krvlju plaća za svoje grehe, dok se generalno bori za dobro.
Bitke su prikazane kao validno sredstvo ka ostvarenju svojih ciljeva. Moralno sivi likovi su toliko "isprani" kako ne bi delovali kao zlikovci, da do kraja filma svi deluju potpuno nejasno, razvodenjeno.
Samim tim, šalje se poruka da je u redu biti kao Mali, da cilj opravdava sredstvo, i da je nasilje validan način rešavanja problema. Sve se ovo može prodati kao scenaristička greška, u potpunosti nenamerna. Uostalom, ne bi bio prvi put da se u domaćem filmu nasilje slučajno glorifikuje.
Ipak, prikrivena ali jasna poruka koju film šalje nije najopasnija stvar ovde. Mnogo je opasnije, barem u pogledu budućnosti domaće kinematografije, zamagljivanje granice između toga šta se smatra prihvatljivim reklamiranjem i pitanje da li svrha postojanja filma može biti da bude spomenik samom sebi – ili onom iza njega.
Ime filma "Megdan", ujedno je i ime "prestižnog" takmičenja na kojem protagonista učestvuje na kraju filma. Zašto baš "Megdan"?
"Megdan fighting" je borilačka organizacija iz Novog Sada, koja organizuje borbe mešanih borilačkih veština. Predsednik organizacije je niko drugi, nego scenarista ovog filma, Aleksa Balašević. On je na ovoj poziciji još od postanka organizacije, 2017. godine. Organizacija je takođe uvela i klađenje na borbe, od kad je oživela solidan monetarni razvoj.
I ovo nije nova pojava, ni u svetskoj a ni u domaćoj kinematografiji. Nekoliko puta su holivudski filmovi učestvovali u ozbiljnim sudskim sporovima jer se smatralo da reklamiranje nije bilo dovoljno prikriveno. Ali mnogo važnije od beskonačno dugih sudskih procesa su utisci koje je ovo ostavilo na publiku.
Foto: Pixabay
Naravno, reklamiranje postoji koliko i sam film. Od Fric Langovih filmova, preko klasika poput Godzile u kojoj se pije piće "Dr Pepper", Supermena sa Koka-kolom do serije "Seks i grad" koja je infamozna po količini skrivenih reklama, primerima nema kraja. Ovo je opšte prihvaćen fenomen u filmu, ali problem nastaje u trenutku kada reklama postane bitnija od samog filma.
Jedan od poznatijih svetskih primera jeste serija "Okružen mrtvima" ("The Walking Dead"), čije je prve tri sezone sponzorisala kompanija automobila Hjundai. Ljubitelji serije su ubrzo primetili šta se događa i počeli da prave pošalice na račun serije. Naime, prva sezona serije događa se u 2010. godini, a družina okupljena oko glavnog lika se stalno vozi modelom Hyundai Tucson iz 2011. godine. Pritom, ovo je bio jedini automobil koji je uvek bio čist i udoban.
Naravno, nijedan od ovih primera ne dostiže besramnost koju dostiže "Megdan". Postavlja se pitanje etičnosti; da li je u redu da film koji zbori protiv nasilja, u isto vreme reklamira isto? Da li je u redu da film postoji da reklamira samog sebe?
Nema komentara