Inspirisana feminističkom knjigom „The Feminine Mystique”, spisateljice Beti Fridan (Betty Friedan), za koju mnogi tvrde da je zaslužna u velikoj meri za podsticanje drugog velikog talasa feminizma u Americi, Olivija Vajld (Olivia Wilde) snimila je film „Don’t Worry Darling“.
Foto: Pinterest
Radnja filma smeštena je u malom naselju, “Victory”, koji se nalazi u središtu pustinje, i čini se kao savršeno mesto za život. Kuće su u srednjovekovnom stilu kao i čitava radnja, održava se tradicionalni način života, muškarac je na poslu a žena ga dočekuje sa spremljenom večerom. Ove domaćice iz 1950-ih sa osmehom rade svakodnevne poslove po kući kao da nemaju ni jednu brigu na svetu, ali na kraju dana njihovi osmesi, koji su prenaglašeni odaju utisak da nešto ipak nije u redu u ovom gradu. Alis (Alice Chambers) je glavna uloga koju igra Florens Pug ( Florence Pugh) koja bukvalno nosi tu misterioznost u sebi, što odlično ide u korist atmosferi filma koju je rediteljka želela da postigne.
U centru dešavanja filma svakako je najviše istaknut njen odnos sa mužem Džekom (Jack Chambers) kojeg igra Hari Stajls (Harry Styles), a Bunny, jednu od komsinica igra Olivija( Olivia Wilde). Takodje jako bitan lik u filmu jeste Frank, kojeg igra Kris Pajn (Chris Pine ), Frank je osnivač projekta “Victory” , u svojim manipulativnim monolozima često je upotrebljavao “Menjamo svet” kao način podsticanja učesnika njegovog projekta da ne odustaju. U svemu tome podržavala ga je njegova supruga Šeli( Shelley) koju igra Džema Čen (Gemma Chan) i koja je zasigurno znala nešto više od ostalih žena.
U ovom gradu svi su bili povezani, dok su muževi rano ujutro odlazili na posao u isto vreme, žene su išle zajedno na časove baleta svaki dan, kao da su svi činili jednu veliku, neobičnu porodicu. Časovi baleta koje je predvodila Frenkova žena Džema, nisu predstavljali samo ples, bio je to jedan od načina kontrole ovih žena. Rečenice koje je iznova ponavljala na opuštajući način “Lepota je u kontroli”, “ Gracioznost je u simetriji” , zvučale su kao mantra omamljivanja. Niko od njih nije znao šta im muževi zapravo rade na poslu, osim da je u pitanju neki tajni projekat u koji one nisu trebale da se mešaju. U momentu kada Alis počinje da dobija vizije tada nastaje početak kraja ovog naizgled savršenog života.
Već na samom početku ovog filma nailazimo na neobjašnjive dogadjaje, poput razbijanja jaja koja su potpuno prazna, što dodaje tu misterioznu notu samoj priči. Što se tiče samog scenarija definitivno se primećuje dosta nedostataka, kao da priča na neki način nije upotpunjena ili da nedostaje nekih većih zbivanja izmedju Alis i ostalih komšija koji su neosporivo zanemareni u ovoj priči. Da li je film završen na očekivan način- definitivno ne. Kroz ceo film imate onaj momenat lavirinta i neobjašnjivih dogadjaja što jeste poenta dobre misterije. Olivija Vajld odlično predstavlja jednu životnu metaforu u kojoj se sve vrti u krug, radnja se iznova ponavlja i na kraju dana sve je potpuno isto- Lepota je u kontroli, gracioznost je u simetriji.
Kako se film odvija, prolazeći kroz pijane večeri, gala dogadjaje i večere pored bazena, Alis postaje sve sumnjičavija, opterećena paklenim halucinacijama lica koja škripe i gomila plesača čiji se udovi zamagljuju i stapaju u paukove formacije. U tom trenutku film uspešno stvara napetost i zbunjenost kod gledalaca i to prvenstveno zahvaljujući jako dobroj režiji.
Scena koja je definitivno upotpunila Alisini ulogu borbene žene u svetu koji žene odobrava samo kao nasmejane poslušne ženice, jeste večera kada se pred svima suprotstavlja Frenku. U tom trenutku Alis pokušava da objasni svima da su pod Frenkovom kontrolom ističući da sve ono što znaju o svojim životima je zapravo ono što je Frenk želeo da znaju. Taj momenat tenzije izmedju njih dvoje i svih ostalih koji pokušavaju da prikriju zabrinutost je definitivno pravac u kome je film trebao da ide više puta. Umesto toga u filmu se previše daje na značaju Alisinim vizijama što deluje kao neki lakši način zbunjivanja publike.
Sa druge strane film je svakako vredan gledanja i ima mnoge kvalitete. Kinematografija koja je izvanredna, posebno ako se odlučite za gledanje na velikom platnu, doživljaj vas neće izneveriti. Boje, prizori prelepo uredjenog a opet staromodnog naselja, odevne kombinacije žena, apsolutno sve ima neku posebnu čar.
Ono što je Olivija Vajld uspela savršeno da prikaže kroz ovaj film je ta lažna slika savršenog života koji danas mnogi žive. Takođe položaj žena kakav je bio nekada i glavne glumice Alis koja je tu da se suprotstavi takvim ograničenim uverenjima apsolutno je zadivljujuć. Film nam daje dosta skrivenih poruka o odnosu muškaraca i žena, ako pogledamo širu sliku žene se kroz ceo film trude da udovolje muškarcu, kuvaju za njega, spremaju, dočekuju sa osmehom. Baš kao jedna prosečna srednjovekovna žena koja je ceo svoj život preusmerila na muškarca i njegovo zadovoljstvo. Ali režiserka nalazi način da odlično izbalansira izmedju onog uverenja od nekad i ovog sada za šta su se žene borile i tu dodaju notu feminizma. Ona kroz scene seksa zapravo ističe uživanje i zadovoljstvo žene i na prvo mesto ovog puta ne stavlja muškarca, što se tako snažno bori protiv svega suprotnog što je ovaj film plasirao.
Na kraju samog filma u poslednjih 20 minuta sve počinje da se razjašnjava, ali ono što saznajemo apsolutno je šokantno i nimalo očekivano. Ništa od ovog savršenog sveta nije stvarno, sve je simulacija u koju je Džek dobrovoljno ušao a sa sobom poveo i Alis. Džek je napuštao simulaciju i odlazio u stvaran život da zaradjuje novac za opstanak, kao i svi ostali muževi, dok su žene bile zarobljene protiv svoje volje, što nam opet daje odlične metafore i mogućnosti za razumevanje položaja žena kakav je bio nekada. Nakon ovog saznanja ona je očajna i zatečena činjenicom da je on doneo odluku za oboje, uzeo je kontrolu nad njenim životom i zarobio je u ovoj tehnološko kreiranoj stvarnosti. U tom momentu Alis ubija Džeka, a muškarac koji umre u simulaciji, umire i u stvarnom životu, dok ona ima mogućnost da pobegne, što joj saopštava Bunny. Ona je jedina žena koja je dobrovoljno ušla u simulaciju, jer je to jedino mesto na kojem je mogla da bude sa decom koju je u stvarnosti izgubila. Frenka ubija njegova supruga Šeli uz reči “sad je moj red” nakon saznanja da nije uspeo da spreči Alis da pobegne.
Sam kraj ostavlja prostora za razmišljanje što je sjajno za jednu ovakvu misteriju punu preokreta, mogućnost ličnog shvatanja završetka je otvorena i zavisi koliko ste optimistični. Za kraj rekla bih da se probudila, Alis je živa i uspela je da skloni lažnu sliku života koja joj je treperila sve vreme pred očima. Konačno je slobodna.
Nema komentara