Ceo novembar i početak decembra u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine obeležio je novi program pod nazivom Konzervatorski sat i ovaj jedinstveni uvid u muzejski rad poslednji je deo pripreme za izložbu planiranu za ovu, 2025. godinu.
Program se održao u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu od 4. novembra do 6. decembra. Projekat koji je organizovao Muzej savremene umetnosti Vojvodine u saradnji sa Akademijom umetnosti u Novom Sadu omogućio je posetiocima da prate proces konzervacije i restauracije umetničkih dela u realnom vremenu, i da postavljaju pitanja o ovoj temi. Od stručnjaka koji učestvuju izdvaja se Ljiljana Božić, pre svega za mlađu publiku, koja svoj rad i znanje deli na društvenim mrežama.
Ljiljana Božić, msr konzervator i restaurator, završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer Grafika, a zatim nastavila sa master studijama u oblasti konzervacije i restauracije. Od nedavno svoj posao deli sa svojim pratiocima na Instagramu, TikToku, Fejsbuku i Jutjubu, a za program Konzervatorski sat kaže da je prvi projekat ovog tipa u kom učestvuje.
Kako tačno funkcioniše ovaj projekat?
Zamišljeno je da projekat bude otvorenog tipa, tako da neko ko se ne bavi konzervacijom i restauracijom, i ko nije u dodiru sa umetnošću može da dođe i vidi kako to zapravo izgleda. Publika kada odlazi u galerije i na izložbe vidi gotovo, sređeno umetničko delo, ali ne i čitav proces pripreme za izlaganje. Upravo taj deo smo želeli da približimo posetiocima jer je vrlo zanimljiv.
Da li posetioci mogu da učestvuju u projektu?
Ovog puta posetici učestvuju pasivno, dakle samo posmatranjem. Pored toga, naravno da mogu da postavljaju pitanja jer verovatno neće svima sve biti jasno.
Na kojim delima se demonstrira?
Sva dela su iz fonda Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, dakle u pitanju su originali.
Da li ste već radili na nekom sličnom projektu?
Na nekom sličnom, ovako otvorenog tipa, nisam. Znam da u svetu rade slične projekte, dok kod nas nisam ispratila da je bilo nečeg ovakvog, bar ne u ovoj formi. Iskreno se nadam da će biti još sličnih projekata, možda čak i u formi neke radionice da publika može i aktivno da učestvuje. Mislim da ovo može biti prvi korak ka tome.
Šta podrazumeva konzervacija i restauracija umetničkih dela?
Konzervacija je sve ono što radimo na umetničkom delu da bismo ga učinili stabilnim, a samim tim i da bismo ga zaštitili od daljeg propadanja. Takođe, konzervacija može biti i preventivna. Ona pre svega podrazumeva regulisanje mikroklime na mestima gde se delo nalazi kako oscilacija temperature i vlage ne bi negativno uticala na materijal. Ako se delo pravilno čuva, konzervacija neće morati da se ponavlja u skorije vreme. Sa druge strane restauracija je sve ono što radimo da bi delo bilo sagledivo. Na primer, ukoliko imamo sliku koja je toliko oštećena da joj nedostaje 30-40% bojenog sloja neophodno je uraditi retuš kako bi ona vizuelno bila saglediva. U takvim slučajevima moramo da imamo autentične reference prema kojima ćemo uraditi retuš bojenog sloja. Uvek se prvo radi konzervacija, pa restauracija, a čitav proces zavisi od stanja umetničkog dela.
Šta se koristi od materijala?
Sve više se koriste provereni materijali, tzv. zelena hemija. To su materijali koji nisu toksični, jer je pre svega bitno da smo mi zaštićeni s obzirom na to da smo tokom rada gotovo konstantno izloženi njima.
Da li je izazov da se prilikom procesa ne promeni izvorni oblik umetničkog dela?
To zavisi od čoveka koji radi. Za mene lično, to nije izazov. Jedno od glavnih pravila jeste da se sačuva autentičnost dela i autorskog rukopisa. Postoje slučajevi da konzervator želi da osveži sliku pa je malo doslika, što nikako ne sme da se radi. Ko poštuje etiku to neće uraditi. Stoga, bilo da nas angažuje privatno lice ili institucija neophodno je da posao uradimo po etičkim principima. Naručilac posla može da prati i kontroliše proces rada, ali se neretko dešava da naručilac posla ne poznaje dovoljno ni etiku ni metode rada, te zbog toga ne može da prepozna neke "loše“ korake i odluke koje konzervator može da napravi. Zbog toga je veoma važno da se angažuje konzervator od poverenja, za koga znate da svoj posao radi kako treba. Ovo etičko pitanje je pravilo kog se ja lično maksimalno držim.
Foto: Anja Popov
Kakva dela su Vam najinteresantnija za konzervaciju i restauraciju?
Tokom svog rada primetila sam da volim materijale poput slika na platnu ili dasci, dela na papiru tj. štafelajno slikarstvo, za razliku od metala i kamena na primer. Posebno me privlači konzervacija i restauracija fotografija. Imala sam priliku da učim o tome na Erazmus+ stručnoj praksi u Ljubljani gde sam pronašla konzervatorku, Tinu Buh, koja radi konzervaciju i restauraciju papira i fotografije. Kako kod nas ne postoji niko ko se time bavi o tome uglavnom učim kroz literaturu. Ipak, moram naglasiti da mi je ta praksa od mesec dana kod Tine bila vetar u leđa za dalje istraživanje. Volela bih da počnem i time ozbiljno da se bavim pored štafelajnog slikarstva koje mi je i dalje poseban užitak.
Koji Vam je najdraži deo posla?
Svaki deo mi je veoma interesantan. Volim da radim sa kolegama jer uvek možemo da saznamo nešto novo jedni od drugih, ali mogu da izdvojim dokumentaciju kao nešto čemu volim da posvetim posebnu pažnju. Na neki način je izazovno jer je dokumentaciju potrebno napraviti tako da bude koncizna i jasna za nekoga ko to bude čitao za 10-15, pa i 50 godina. Radim i na tome da pronađem sopstveni sistem dokumentovanja rada koji će biti kratak i jasan, a da pritom ništa ne bude izostavljeno. Tako da bih možda to izdvojila, iako to ne podrazumeva neposredan rad na umetničkom delu što je svakako naš primaran posao.
Kako ste počeli da se bavite ovim poslom?
Tokom osnovnih studija videla sam da se otvorio master program Konzervacija i restauracija dela likovne i primenjene umetnosti, što mi je odmah privuklo pažnju. U okviru svog motivacionog pisma za upis master studija sam pisala o tome kako sam često, u selu u kom sam odrasla, primećivala građevine koje su u lošem stanju, a za koje sam još tada smatrala da su važne za našu istoriju. Kao mala volela sam da gledam i sređujem albume starih porodičnih fotografija, da ih datiram i ispitujem roditelje da mi ispričaju više o trenucima koji su na fotografijama zabeleženi. Tako da sada mogu da kažem da od malena imam osećaj o brizi za takvim stvarima. To su bile prve naznake ka očuvanju nasleđa. Tada, u bliskom okruženju nisam imala nikoga ko se bavi očuvanjem kulturnog nasleđa pa mi je samim tim bilo teško da svoja zapažanja definišem i preusmerim ka očuvanju istog. Kasnije, otvaranjem pomenutog master programa shvatila sam šta je to ono što zaista želim da radim.
Koji je Vaš prvi posao i gde ste sve do sada radili?
Prvi poslovi su mi bili u okviru tri Erazmus+ stručne prakse u Zagrebu, Ljubljani i Budimpešti. Dva puta sam bila u velikim institucijama, a jednom u privatnom ateljeu, što mi je bilo vrlo korisno jer danas želim i privatno time da se bavim, a tada sam imala prilike da vidim kako zaista izgleda raditi privatno. To su da kažemo bili neki studentski poslovi, a pored toga stažiranje sam obavila u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture – Petrovaradin. Posle toga sam bila u Beogradu oko 3 meseca u Centru za konzervaciju i restauraciju, privatna firma je u pitanju. Sada je aktuelan ovaj projekat, Konzervatorski sat, pored čega radim i privatno u svom ateljeu.
Možete li nam reći nešto više o privatnom poslu koji plasirate na društvenim mrežama?
Inače jako volim da fotografišem i snimam. Fotografiju sam zavolela još u srednjoj školi, a kasnije sam imala priliku da radim sa ekipom koja se i danas bavi video produkcijom. U tom smislu sam imala dosta iskustva, što sam iskoristila tokom studija gde sam često pravila video dokumentaciju koju bih kasnije i montirala. Takva vrsta dokumentacije je predstavljala odličan podsetnik za sve što je urađeno na jednom umetničkom delu, tako da je iz toga proizašla ideja da objavljujem takav sadržaj, što može i drugima da bude korisno, dok sa druge strane može da bude i zabavnog karaktera koji do sada nije bio viđen. Pored toga ideja je bila stvaranje i umrežavanje sa kolegama iz struke. Želja mi je, takođe, da možda iz toga proistekne neka edukacija mladih.
Kako izgleda vaš posao iz snova?
To je svakako konzervacija i restauracija u ličnom prostoru. Volela bih da napravim potpuno funkcionalan privatan atelje, ali to je ozbiljna želja koja zahteva vreme. Iako trenutno ne živim od toga, definitivno ću nastaviti da koračam u tom pravcu. Poseban akcenat bih stavila na konzervaciju i restauraciju fotografije koju bih volela da dodam u opus svog posla u budućnosti. Što se tiče edukacije mladih, nadam se da će se otvoriti neka prilika, a ako se to ne dogodi stvoriću je sama jer imam želju da deci u manjim sredinama predstavim jedno ovakvo zanimanje, koje je veoma zanimljivo i inspirativno, jer verujem da mnoga deca za to ne znaju kao što ni ja nisam znala.
Nema komentara