Na svetskom kupu, koji se početkom prethodnog meseca održao u Minhenu, reprezentativka Srbije u streljaštvu Zorana Arunović osvojila je dva srebrna globusa u gađanju vazdušnim i malokalibarskim pištoljem. Uzimajući u obzir da je reč o finalu serije svetskih kupova gde nastupa deset najboljih strelaca sveta u svakoj disciplini, Zorana je i pored jake konkurencije uspela da u dve discipline dođe do vicešampionske pozicije.
Sličan uspeh, drugo i treće mesto u istim disciplinama, streljačica Srbije postigla je sredinom godine na svetskom kupu u Granadi. Kako kaže, ove medalje i globusi su joj od izuzetnog značaja, jer joj je ovo bilo četvrto učešće u finalu serije svetskih kupova.
- Nijednom do sada nisam uspela da se okitim medaljom - 2010. sam bila šesta i deseta, 2011. četvrta, a prethodne godine peta. Izuzetno sam zadovoljna i smatram da je ovo bio savršen kraj jedne vrlo teške, ali uspešne sezone. Od deset startova imam sedam medalja. Mislim da je to izuzetno dobro! Takođe, daje mi podsticaj za nastavak i za sledeću sezonu u kojoj me čeka svetsko prvenstvo.
Šta mislite koliko Vaši uspesi i uspesi Vaših koleginica podstiču devojčice da se bave sportom?
Mislim da u narodu vlada mišljenje da je streljaštvo muški sport. Međutim, ako malo bolje pogledate, videćete da su žene daleko uspešnije od muškaraca. Žao mi je što baš zbog tog predubeđenja u streljane ne dolazi više devojčica, mada, moram priznati, ima ih više nego pre četiri godine, na primer… I zbog toga moram reći da sam optimista i da se nadam da će ih u budućnosti biti još više. I ne samo devojčica, već i dečaka.
Koliko je isplativo baviti se sportom u Srbiji i koliko država pomaže sportistima?
Ako bismo uporedili visinu nagrade za olimpijsko zlato sa, recimo, Korejom, gde sportista dobija premiju od 100 hiljada američkih dolara na godišnjem nivou ili sa Gruzijom, gde dobija preko milion dolara, rekli bismo da nije isplativo. Sa druge strane, ako pogledamo i vidimo da je prosečna mesečna plata u Srbiji 40.000 dinara i da doktori nauka rade za malo više od toga, dolazimo do zaključka da olimpijski šampion u Srbiji može fino da živi. Ali samo olimpijski šampion. Takođe, svi znamo da finansijska podrška nije ni približno jednaka za sve sportove. Ja, konkretno, imam utisak da su sponzori mahom zainteresovani za košarku i fudbal, ma kakvog on kvaliteta bio. A što se tiče države, moram da napomenem da pomaže svake godine sve više i više. Na svaku pomoć uzvraćamo dobrim sportskim rezultatima.
Postoje li razlike između finansiranja spotista i sportistkinja u Srbiji i koliko su one primetne?
Mogu da pričam isključivo kao strelac, jer jedino u streljaštvo imam kompletni uvid. Nisam primetila da u mom sportu postoje bilo kakve razlike u finansiranju, vezane za pol strelca. Možda takvih razlika ima u ekipnim sportovima, između muških i ženskih ekipa, ali u streljaštvu ne.
Kome je, po Vašem mišljenju, lakše da dođe do sponzora i od čega sve to zavisi?
Sponzori se „lepe“ za one sportove gde mogu da se izreklamiraju, što znači - medijski propraćene. Na moju veliku žalost, mediji moj sport smatraju krajnje neatraktivnim, pa je zbog toga vrlo teško pronaći sponzora u streljaštvu, ma koliko strelac bio dobar i cenjen u svetu. Pretpostavljam da, pored toga što je potrebno da bude uspešan u svom sportu, sportista treba da bude komunikativan, raspoložen za komunikaciju sa medijima i, naravno, da bude odgovoran po pitanju ispunjavanja obaveza prema sponzoru.
Da li mislite da ženski sportovi dobijaju dovoljno medijske pažnje u Srbiji? I da li uspešnost žena u određenim sportovima utiče na količinu prostora koju dobijaju u medijima?
Mislim da bi žene trebalo da dobiju više medijske pažnje. Imamo toliko uspešnih sportistkinja u Srbiji da je prosto neverovatno da novine toliko redova i stranica posvećuju muškarcima.
U kakvim uslovima Vi trenirate i da li kod nas postoji adekvatno mesto za treniranje streljaštva?
Uslovi u kojima treniram su prilično loši. Zahvaljujući podršci države Srbije, Ministarstva omladine i sporta i Olimpijskog komiteta Srbije u mogućnosti sam da putujem u inostranstvo i spremam se u drugim zemljama, jer to u svojoj ne mogu. I ne samo ja, već svi mi. Nedostatak objekta u kojem bismo mogli da treniramo 365 dana godišnje veliki je problem. Dobili smo obećanje da će se nešto uraditi po tom pitanju i još uvek čekamo. Sigurna sam da će to biti urađeno, a nadam se što pre. Svakako je bolje nego što je bilo. Samo još da štrikliramo strelište kao gotovo i to je to.
Olimpijski komitet Vas je 2010. proglasio za sportistkinju godine. Šta je za Vas predstavljalo ovo priznanje?
Recimo da je to bio jedan od mojih snova, oduvek. Od prvog odlaska u Skupštinu, gde sam gledala kako se uručuju nagrade najboljima, želja mi je bila da se i ja tu jednom nađem. Barem jednom u životu. Želja mi se ispunila 2010. godine. Mislim da niko nije bio srećniji od mene. Statua koju sam tada dobila i danas zauzima centralno mesto u mojoj vitrini sa peharima. Nadam se da ću u narednim godinama svoje karijere biti dovoljno uspešna, kako bih mogla da konkurišem i, nadam se, ponesem titulu najuspešnije sportistkinje u izboru OKS.
Kako danas izgleda biti sportistkinja u Srbiji?
(Osmeh) Vrlo naporno! Rano ustajanje, odlazak na trening, kratak predah, pa odlazak na drugi trening i eventualnu terapiju ili masažu. Tako je šest dana nedeljno, a sedmi je takmičenje. Ponekad čak i ne stigneš propisno da se raspakuješ po dolasku sa takmičenja, a već moraš da kreneš na pripreme. Zato je kod mene kod kuće uvek haos, jer sam stalno u procesu pranja i sušenja veša za nov put, nove pripreme, novo takmičenje...
Nema komentara