Rukometni trener i bivši jugoslovenski reprezentativac Veselin Vujović na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu u Poljskoj učestvovao je kao selektor reprezentacije Slovenije. Sa nekada najboljim igračem sveta razgovarali smo o uspešnoj karijeri, detaljima iz privatnog života, ali i razlikama igračkog i trenerskog posla.
Foto: Matija Hećimović (uz dozvolu autora)
Rođeni Cetinjanin, dete rukometne škole šabačke Metaloplastike, jedan je od najzaslužnijih rukometaša zbog kojih je Šabac postao rukometna prestonica Evrope. Najkompletniji rukometaš sveta, podjednako dobar u napadu i odbrani. Prototip modernog rukometaša po svim parametrima – šutu, brzini, snazi, izdržljivosti. Ljubitelji rukometa su ga voleli zbog njegovih atraktivnih poteza, eksplozivnosti, borbenosti do fanatizma, šuteva sa velike daljine i nesvakidašnjih dodavanja. U dugoj karijeri dobitnik je brojnih priznanja poput najboljeg igrača sveta i najboljeg sportiste bivše Jugoslavije. Iako je teren zamenio trenerskom klupom, Vujović, aktuelni trener Zagreba i reprezentacije Slovenije, je autoritet za mlade koji se bave rukometom.
Bili ste kandidat za selektora Hrvatske, postali ste selektor Slovenije. Kakva je komunikacija sa Rukometnim savezom Srbije?
To da sam bio kandidat za selektora Hrvatske su u pitanju bile više medijske spekulacije i neki forumi na kojima je javnost bila za mene. Glasali su u nekim anketama da budem selektor Hrvatske, ali mislim da to nije bilo realno. Ove godine sam sa Slovenijom bio na Evropskom prvenstvu i veoma sam zadovoljan što sam na čelu jedne ozbiljne reprezentacije. Što se tiče Rukometnog saveza Srbije nemam nikakvog kontakta sa njima sem nekih prijateljskih odnosa sa pojedinim ljudima.
Zlatna generacija kadeta i juniora rođenih 1984-1986. godine nije ostvarila svoj potencijal u seniorskoj selekciji. U rukometnom svetu se često izražava žaljenje što nisu ostali pod vašim vođstvom. Mislite li da bi bilo drugačije da ste ostali na klupi Srbije?
Jako mi je žao što generacija Nenadića, Šešuma, Rnića, Beljanskog i drugih nije ostala na okupu u kontinuitetu. Svetski kadetski i evropski prvaci su trebali da dobiju šansu i da to bude jedna generacija koja će Srbiju odvesti na svetski vrh. Ne znam iz kog razloga to nije urađeno na taj način i zašto ljudi nisu imali sluha. Sada su opet tu, imaju šansu i jako verujem u njih.
Dok predstavnici šabačke Metaloplastike nisu došli po vas na Cetinje, vaši roditelji su verovali da trenirate košarku. Kakva je bila reakcija vašeg oca na ovaj poziv iz Šapca?
Tačno je da sam se bavio i košarkom uporedo sa rukometom u rodnom Cetinju. U tim malim sredinama je popularno da neko igra više sportova. To jest, da se okuša u velikom broju sportova, a onda odluči za jedan. Ja sam izabrao rukomet. Mislim da je to bila dobra, ispravna odluka, i da u košarci ne bih postigao ovo što sam postigao u rukometu. Moj otac nije bio baš presrećan što su ljudi iz Šapca, odnosno iz tako udaljenog mesta došli u Cetinje po mene. Nije čak ni verovao da mu je sin takav talenat da bi neko uložio toliki napor da pređe 500, 600 kilometara zbog jednog klinca. Kasnije sam postao neko sa kim se ponosio i ne samo on nego i cela familija. Zbog njega mi je posebno drago što sam uspeo u životu.
Ko vam je bio omiljeni saigrač i zašto?
Ovo pitanje je trik pitanje na koje neću nasesti. (Smeh) Naravno da nisam imao omiljenog saigrača, imao sam ih šest. To je kompletna postava Metaloplastike koja je bila prvak Evrope dva puta i o njima mogu da kažem sve najbolje. Mislim da je svaki od njih na svom mestu, najbolji na svetu, koji su ikad igrali.
Kako je Medžik Džonson, košarkaš Los Anđeles Lejkersa i tada možda najpoznatiji sportista na planeti, uticao na vaše privikavanje u rukometnom klubu Barselona?
Gledao sam jednu utakmicu velikog Medžika Džonsona i njegovo ponašanje koje je imao prema saigračima, njegovo zalaganje, njegov profesionalni odnos. Znao je da ne radi i ne igra sa sebi ravnim, ali je iz ekipe izvlačio maksimum. Znao je da su mu potrebni da osvaja titule, i tako se i ponašao. Kao vođa, lider, i to je jedna velika stvar. Ja sam za razliku od njega dolaskom u Barselonu bio previše nervozan. Nisam poštovao svoje saigrače. Smatrao sam da sam prevelik za njih, da ne shvataju moje ideje i moj kvalitet. Nisam imao ni dobru komunikaciju sa njima, sve je to pravilo jednu dosta negativnu atmosferu u samoj ekipi i oko ekipe. Sve je išlo loše dok nisam odgledao tu utakmicu i shvatio kako treba da se ponašam. Od tog trenutka i od te utakmice, kada sam video Medžika na delu u odnosu prema svojim saigračima, ja sam totalno promenio svoj odnos. Postao sam pozitivan, postao sam lider. Neko koga su obožavali i kleli se. Neko ko je preuzimao odgovornost kada je trebalo u teškim momentima. Sa pravom sam poneo epitet najboljeg igrača na svetu i opravdao ga. Jako mi je drago što sam bio član jedne takve ekipe i familije kakva je Barselona.
Postali ste šampion Evrope sa Metaloplastikom 1985. godine i sa Barselonom 1991. godine. Da su ta dva tima mogla odigrati jedan meč ko bi pobedio?
Mislim da bi u takvom nekom meču i kada bih igrao za obe ekipe pobedila Metaloplastika, jer smatram da sam imao kvalitetnije i bolje saigrače u Metaloplastici ne umanjujući kvalitete svih onih iz Barselone.
Foto: Matija Hećimović (uz dozvolu autora)
Kada kao igrač držite loptu u ruci vi upravljate igrom. Kakav je osećaj kada u ruci umesto lopte držite znak za „tajm-aut”?
Uvek bih se menjao za loptu u ruci umesto tajm-auta. Sa loptom u ruci sam sam donosio odluke, rešavao probleme i donosio pobede. Sa tajm-autom se ipak trudim da igračima prenesem neku energiju, saznanje, ideju. Jako je teško jer zavisiš od jedne grupe igrača koja ponekad nije na vrhunskom nivou.
Poznati ste kao temperamentan čovek. Kakva bi bila saradnja Veselina Vujovića trenera i Veselina Vujovića igrača?
− Stvarno, ali stvarno ne znam (smeh). Mislim da trener Veselin Vujović ne bi istrpeo Vujovića igrača. Bio sam nezgodan za saradnju, bio sam svojeglav, snažnog liderskog karaktera. Sada kao trener sam takav da ne bih istrpeo Vujovića igrača, morao bih ga malo menjati. U ovim godinama sam pametniji, znao bih šta bih trebao promeniti.
Jedan od najboljih rukometaša u istoriji, Magnus Vislander danas radi kao poštar u Švedskoj. Može li Veselin Vujović sebe zamisliti u nekom poslu koji nije u vezi sa rukometom?
Tim Šveđanima izgleda da je tradicija taj poštarski posao. I jedan od selektora Švedske reprezentacije je bio poštar, a u slobodno vreme je bio selektor. Sa njim su postizali sjajne rezultate. Interesantno je i fino to da je jedan čovek, sa takvim kvalitetom odlučio da se bavi tim poslom. Mislim da on u svemu tome veoma uživa. Što se mene tiče ne vidim sebe u nekoj takvoj vrsti posla. Ali se vidim uskoro na svojoj vikendici na Savi sa ribarskim štapom i čamcem. Opušten na svom motoru, tako da ostavim rukomet po strani. Jako stresan posao, mislim da mi ga je već preko glave.
Nema komentara