Srpski plivač Čaba Silađi, koji je prošlog meseca ispunio A normu za učešće na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine, nedavno je morao da plati kartu za bazen na Košutnjaku kako bi odradio trening.
foto: Srbija Danas
Uprkos brzom reagovanju i ispravljanju greške od strane Plivačkog saveza Srbije (PSS), ovaj događaj pokazatelj je kako se savez odnosi prema svojim članovima. Reprezentativac Srbije rezultatom 59,79 sekundi u Holandiji, obezbedio je svoj treći nastup u karijeri na OI i postavio novi nacionalni rekord Srbije u disciplini 100 metara prsno.
Silađi se plivanjem bavi od 1997. godine, a do 2004. godine uporedo je trenirao i vaterpolo. Uspehe u karijeri zabeležio je na Svetskim i Evropskim juniorskim prvenstvima. Bio je deo Srpskog olimpijskog tima 2008. u Pekingu i 2012. godine u Londonu, učestvovao je i 2009. godine na Mediteranskim igrama u Peskari i Univerzijadi u Beogradu. Svoju prvu seniorsku medalju osvojio je na Evropskom prvenstvu u kratkim bazenima 2009. godine u Istambulu. Osim u gradovima Srbije, trenirao je i u Istambulu, a od pre godinu dana je član Plivačkog kluba „Tamiš“ iz Pančeva.
Po treći put ćeš plivati na OI, raduješ li se povratku u Rio i kakva su tvoja očekivanja?
Ovo je prvi put da na OI idem sa A normom. U Peking sam otišao kao tinejdžer, sa nepunih 18 godina, i tad mi je bilo primarno da pokupim sve moguće medalje na juniorskim svetskim i evropskim prvenstvima. To sam i uspeo, pa su mi te OI došle kao nagrada. 2012. godine sam bio usred velike krize koja je trajala skoro pet godina. Stagnirao sam i u poslednjem trenutku sam dobio poziv za učešće na OI u Londonu. Ovoga puta su ambicije mnogo veće od samog učešća. Trenutno imam peto vreme na svetskoj rang-listi. Iako još ima više od godinu dana do OI, u principu sve što radimo, to je zbog tih igara.
I pre nego što si postao član pančevačkog plivačkog kluba „Tamiš“, tačnije pre dve godine, počeo si saradnju sa sadašnjim trenerom Sebastijanom Higlom, koliko je to uticalo na tvoj napredak i isplivavanje A norme?
Sa Sebastijanom sam počeo saradnju u septembru 2013. godine, kada smo obojica prešli u Akademiju Milorad Čavić. U Kragujevcu smo proveli godinu dana, i taj period smo koristili da se naviknemo na zajednički rad. Već posle tog perioda video se ozbiljan pomak. Na EP 2014. sam zauzeo četvrto mesto na 50 metara prsno i u toku te godine sam i 100 metara popravio za više od pola sekunde. Ipak smo posle tog EP prešli u Pančevo, odakle su i Higlovi, i već kao uigran tandem nastavili vredno da radimo. U aprilu ove godine sam ispunio tu A normu, i isplivao novi nacionalni rekord 59,79. Kada sam počeo da radim sa Sebastijanom, imao sam 1:01,59, mislim da taj podatak sve govori.
S obzirom na to da si nedavno morao da platiš kartu za ulaz na bazen, šta misliš o perspektivi vrhunskog plivanja u Srbiji?
Jeste, to je živa istina i rešio sam da se obratim medijima, jer kod nas ne možeš drugačije da rešiš stvar. U plivanju nedostaju pravi sportski radnici da naprave dugogodišnju strategiju koja će voditi do sistemskog stvaranja novih plivača. Sve ovo što mi imamo trenutno u vrhunskom plivanju su rezultat individualnog fanatizma, kako plivača, tako i trenera. Do jednog novog Lenđera, Higla, Stjepanovića ili Silađija možda će trebati još pet do deset godina, ali sa dobrom strategijom i planom, već za dve-tri godine, mogu da se uoče mladi talenti sa kojima će pravi ljudi raditi pravu stvar. I tako ne moramo da čekamo da se nešto desi, nego će Srbija da proizvodi nove olimpijce.
Kakvu podršku uživaju srpski plivači od Plivačkog saveza Srbije?
Plivački savez Srbije u januaru kaznilo je Ministarstvo omladine i sporta zbog nekih propusta i zbog toga je skinut sa spiska finansiranja ove godine. To znači da PSS nema nikakva finansijska sredstva za ovu godinu pa samim tim ne može ni da podrži vrhunske plivače. Nedavno su smenjeni ljudi na vrhu PSS pa se nadam da će novo rukovodstvo da ispravi tu greške koji su prethodni nagomilali.
Može li se i na koji način unaprediti kvalitet plivanja sa resursima koje država ima?
Bez obzira na sve moje kritike, uslovi su trenutno mnogo bolji sada nego pre pet godina u Srbiji. Ima bar dva puta više bazena. Ako pogledamo samo Beograd, 2009. godine, jedini olimpijski bazen bio je Tašmajdan. Danas imamo tri zatvorena olimpijska bazena i još tri otvorena koji su pod balonom, znači šest bazena od 50 metara koji rade tokom cele godine. Ipak situacija sa Vojvodinom je i dalje kritična. Jedini zatvoreni olimpijski bazen je SPENS, a ostali su otvoreni, bez balona preko pa tako samo preko leta mogu da funkcionišu. A Vojvodina daje najveći procenat reprezentativaca, možda je do vazduha (smeh). Najbitnije je da su uslovi što se tiče bazena bolji, međutim, to nije dovoljno. Smatram da nemamo dovoljno adekvatnih trenera u državi, a pored toga nam nedostaje i dobre strategije, plivačkih kampova, trenerskih seminara.
Studije na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, na smeru biohemijsko inženjerstvo, privodiš kraju, koji su tvoji dalji planovi u životu, obrazovanju i sportu?
Studije, ipak, idu malo sporije zbog svih obaveza oko sporta. Ipak mi je jako bitno da u Rio odem kao diplomirani tehnolog. Posle OI planiram da malo smanjim gas što se plivanja tiče. Neću se još povući, ali svakako neću provoditi više od pet sati dnevno na treninzima. Planiram da polako tražim posao u struci i paralelno da plivam još nekoliko godina, čisto da naglo ne završim karijeru.
Nema komentara