Srpsko streljaštvo zabeležilo je izuzetan uspeh na Evropskom prvenstvu u Moskvi. Tome je doprinela i Andrea Arsović, koja je pored prve zlatne seniorske ženske ekipne medalje, osvojila i pojedinačno srebro.
foto: Marco dalla Adea
U dosadašnjoj karijeri Andrea Arsović osvojila je više od 200 medalja, ali tu ne namerava da se zaustavi. Nedostaje joj, kako kaže, još olimpijska medalja, a vizu za Rio pokušaće da osvoji na Svetskom prvenstvu u Granadi ove godine. Srpska streljačica započela je karijeru 2000. godine. Takmiči se u dve discipline – vazdušna puška 10 m i malokalibarska puška trostav 50 m. Prva medalja stigla je u njene ruke posle samo tri meseca treniranja, a kako sama kaže, bila joj je veliki podsticaj za dalji napredak. Jedna je od retkih kojoj je pošlo za rukom da četiri puta zaredom postane državna prvakinja. Andrea smatra da je za ostvarivanje ovakvog uspeha presudna dobra fizička i psihička priprema, ali i određen stav: „Za svako takmičenje se spremam da dam maksimum i ne pravim razliku između nacionalnih i međunarodnih takmičenja, kao i takmičenja na kojima predstavljam svoju državu“, kaže na početku razgovora za Univerzitetski odjek.
Poznato je da su u streljaštvu presudne samokontrola, specifične tehnike disanja i vizuelizacija. Na koji način to postižete?
Iza mene stoje godine rada na tome. Ako nešto zaista volite, daćete svoj maksimum da uspete i napredujete, a meni je streljaštvo veoma brzo ušlo pod kožu.
Vazdušna i malokalibarska puška su discipline u kojima se takmičite. Pravite li razliku među njima? Da li vam je jedna teža ili lakša od druge?
Razlika je velika. Vazdušnom puškom pucamo u „laboratorijskim“ uslovima. Oni podrazumevaju zatvoreno strelište na 10 m, a puška je teška 5,5 kg. Mali kalibar se puca na 50 m i to na otvorenom, gde imate uticaj vremenskih uslova na koje morate da se prilagodite u tom trenutku. U toj disciplini puška је još teža - 6,5 kg. U obe discipline volim da se takmičim, svaka je na svoj način specifična. Više mi leži vazdušna, a ja više volim malokalibarsku. Ni za jednu ne mogu da kažem: „Ova je lakša od druge“.
Vaši rezultati i rezultati vaših koleginica razbijaju predrasude o streljaštvu kao muškom sportu. Smatrate li da se u Srbiji pravi razlika između sportista i sportistkinja?
Da, ne samo u našem sportu već u svakom. Kada je u pitanju moj sport i kada me neko pita kako postižemo takve rezultate, moj odgovor je - najverovatnije zato što više treniramo i trudimo se od naših strelaca. Mada, kada su te razlike u pitanju, mislim da se u poslednjih nekoliko godina situacija i poboljšala.
Na Svetskom kupu u Čangvonu oborili ste svetski rekord vazdušnom puškom i time ste se uvrstili u deset odsto sportista na planeti kojima je to pošlo za rukom. Koliko truda, rada i odricanja zahteva put do svetskog vrha streljaštva?
Mnogo, zaista mnogo. Već od osmog razreda moj se život razlikovao od života mojih vršnjaka. Najgore mi je bilo u srednjoj školi, ali sam u trenucima kada sam razmišljala da napustim svoj sport imala izuzetno veliku podršku porodice i trenera. Društvo i izlasci mogu da sačekaju, ali šanse koje su mi se ukazale i koje sam iskoristila nikad. Mnogo truda, rada, znoja i suza deo su toga!
Iza vas je veoma uspešna sezona. Između ostalog, proglašeni ste za najbolju streljačicu 2013. godine, koliko vam znači to priznanje?
To mi je samo potvrda da su moji ciljevi za tu sezonu ostvareni. Osnovni cilj mi je da u svakoj novoj sezoni budem bolja nego u prethodnoj. To mi i polazi za rukom. Dokazi mog napretka iz sezone u sezonu su i dva svetska rekorda, 13 nacionalnih i dve zlatne medalje na svetskim kupovima!
Iako je streljaštvo jedan od najtrofejnijih srpskih sportova, uslovi za bavljenje ovim sportom u Srbiji veoma su loši. Koliko ovakvi uslovi utiču na vaš rad? Da li su oni prepreka ili motiv za još veći uspeh?
U svom matičnom klubu Partizan imam odlične uslove za treniranje vazdušnim oružjem, jer je streljana predviđena samo za tu disciplinu. Sa malokalibarskim oružjem to nije slučaj. U Beogradu nema malokalibarskog strelišta. Pre su mi loši uslovi zaista davali odlične motive da obaram svoje lične rekorde i da pobeđujem sebe, kako bih uspela. Međutim, u poslednje četiri godine imam veliku podršku od Ministarstva sporta i omladine i Olimpijskog komiteta, i mogućnost izbora destinacije gde ću se pripremati za takmičenja. Da nije te podrške, ne bih ostvarila ovakve uspehe i napredovala. To mi daje veliku sigurnost.
foto: Dejan Živančević
Smatrate li da je streljaštvo u Srbiji u senci drugih sportova? Šta mislite, zašto je to tako?
Mislim da je bilo u senci drugih sportova, ali da smo nekoliko godina unazad svojim rezultatima zaslužili mesto u medijima i to je ono što nas raduje. Verujem da će biti još bolje!
Nedavno ste na Svetskom kupu u Fort Beningu zauzeli četvrto mesto. Koliko to četvrto mesto utiče na psihičko stanje sportista?
U karijeri sam više puta na Svetskim kupovima bila četvrta i dva puta na Evropskom prvenstvu. Četvrta mesta su sastavni deo karijere sportiste i da ih nema ne bih naučila da osvajam medalje. Veoma je teško kad znate da ste prvi ispod crte za osvajanje onog za šta ste se borili i dugo spremali.
Koji je vaš sledeći cilj i kako vidite sebe u budućnosti?
Ove godine nas očekuje Svetsko prvenstvo i šansa za osvajanje prvih kvota za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru! To mi je sledeći cilj i o tome sanjam!
Nema komentara