Nakon višegodišnjeg rada na Radio-televiziji B92 novinarka Ljubica Gojgić postala je autorka i voditeljka tok-šou emisije „Pravi ugao“ koja se od četvrtog maja prikazuje na Radio-televiziji Vojvodine.
Poštujući načela profesionalnosti i objektivnosti, svakodnevno nas, kroz razgovor sa sagovornicima, obaveštava o aktuelnim temama iz oblasti politike, privrede i društva.
Novinarstvom je počela da se bavi pre 23 godine. Na početku novinarske karijere, od 1992. do 1995. godine, radila je na Radiju Indeks kao reporterka, urednica i voditeljka kulturnog magazina. Kao stipendista novinarske fondacije „Alfred Frendli“ radila je u dnevnom listu Pittsburgh Post-Gazette u Pitsburgu (SAD), a pre toga bila novinarka u Fondaciji novinara Evrope u Parizu, kao učesnik programa koji su sponzorisale Evropska unija i Vlada Francuske. Poznata je i po svom izveštavanju sa nekih od najvažnijih političkih događaja od Vašingtona preko Brisela i Haga, kao i po brojnim intervjuima sa evropskim i svetskim zvaničnicima. Takođe, radila je u nedeljniku NIN i dnevnom listu Demokratija.
Na početku razgovora za Univerzitetski odjek govori o razlogu zbog kojeg je odlučila da napusti B92 i pređe na Radio-televiziju Vojvodine: „Odluku o prelasku donela sam podstaknuta ponudom da na Radio-televiziji Vojvodine radim emisiju koja će biti aktuelna i u kojoj će sagovornici, bez obzira na stranačku pripadnost i gledište koje zastupaju, imati priliku da nešto kažu o aktuelnim zbivanjima. Veoma me je ohrabrila napomena menadžmenta da na javnom servisu nema nepodobnih sagovornika niti onih koji se moraju favorizovati, kao i to da je kao jedini zahtev postavljeno da emisija bude rađena profesionalno. Radio-televiziju B92 napustla sam posle uzbudljivih 14 godina, kada sam shvatila da nam se pogledi na profesiju u vremenu u kome živimo sve više udaljavaju“.
Koliko se razlikuje rad na komercijalnoj televiziji od rada na javnom servisu?
Poziv da radim na javnom servisu prihvatila sam iz drugog puta. Sličnu ponudu odbila sam pre sedam godina uverena da je B92, iako komercijalna stanica, bolje ispunjavao misiju informisanja javnosti od velike televizije u Beogradu. Danas na stvari gledam drugim očima i sve više verujem da bi dva javna servisa lako mogla postati poslednje oaze kvalitetnog programa kod nas. Javni servisi, a imala sam prilike da se upoznam sa radom nekoliko evropskih, trebalo bi da budu garant da će interes građana uvek biti ispred interesa pojedinih grupa – političkih, ekonomskih, sportskih... O tome treba razmišljati u kontekstu priče o pretplati.
U emisiji „Pravi ugao“ do sada ste ugostili mnoge poznate ličnosti. Kako birate sagovornike? Sa kim ste najbolje sarađivali?
Za nama je tek mesec dana rada, pa je teško davati ocene. Trudila sam se da gosti budu aktuelni i da to budu ljudi koji pristaju da odgovore na sva pitanja. Za sada nema većih problema sa ubeđivanjem ljudi da govore. Valjda i sami shvataju da je prostora za polemiku manje nego ranije. Ne mogu da kažem da je neko bio prijatniji od drugih ali sam, recimo, zahvalna gospodinu Dodiku što je samo zbog emisije došao iz Banjaluke ili Marku Đuriću koji je svratio u studio na putu ka aerodromu i nastavku Briselskog dijaloga. Zahvalna sam i Agenciji za borbu protiv korupcije za ekskluzivne komentare izveštaja o zloupotrebama u finansiranju političkih stranaka.
Postoji li neko koga biste želeli da dovedete u emisiju, ali vam do sada to nije pošlo za rukom?
Trenutno jurim ministre privrede i obrazovanja kao i ministra finansija. Na čelu su jako važnih resora u vladi i čini se, veoma zauzeti. Očekujem i direktore „Fijata“ i „Železare“, volela bih da vidim buduće investitore Beograda na vodi i vlasnika „Avala filma“.
Koja je prva stvar koju kažete sagovornicima kada se kamere isključe?
U tom prvom momentu više „radi“ govor tela. Tu vidite kako je sagovornik zadovoljan razgovorom, a i on bogami vidi kako sam zadovoljna ja.
Koliko, po vašem mišljenju, digitalizacija doprinosi gledanosti i kreiranju brenda Radio-televizije Vojvodine?
Radio-Televizija Vojvodine uspela je da se nametne kao medij koji je profesionalan i emituje kvalitetan program. Zato je već neko vreme sve više gledaju i ljudi van Vojvodine. To je veliki, i zaslužen, kompliment novinarima i svim zaposlenima. Digitalizacijom se šire mogućnosti da se publika još omasovi.
Poznato je da ste tokom četiri godine izveštavali o suđenjima iz Haškog tribunala. Kakvo iskustvo je to bilo?
Razlika je velika i na štetu je suda. Otišla sam u Hag verujući da zločin nad nevinim ljudima mora biti kažnjen bez obzira ko ga je počinio i da nekažnjivost ne sme da se toleriše. Sud nije ispunio tu svoju primarnu ulogu. Kontaminirala ga je politika, trajno urušavajući njegov kredibilitet. Ipak, izveštavanje iz Haga bio je veliki izazov i neponovljivo iskustvo za novinara. Drago mi je što sam taj posao radila ja.
Šta vam je od svega bilo najteže i kako je izveštavanje iz Haškog tribunal uticalo na vaš profesionalni razvoj?
Izveštavanje iz Haga me je na velika vrata uvelo na televiziju. Do tada sam bila jedan od novinara u informativnoj redakciji, sa velikim iskustvom iz štampanih medija, ali bez pravog znanja o televiziji. Prvo uključenje uživo koje sam ikada uradila bilo je upravo iz Haga. Posao haškog izveštača obogatio je moju karijeru, naučila sam da radim brzo, da ponekad suvoparnu sudsku dokumentaciju prevodim na jezik razumljiv gledaocima. Veoma sam ponosna na to što nijedna vest koju sam objavila, a bilo je mnogo ekskluzivnih, nije nikada demantovana. U Hagu je bilo najteže slušati potresne ispovesti žrtava zločina ili njihovih porodica. Nemoguće je ne misliti na ta ogromna, neobjašnjiva i bespotrebna stradanja.
U okviru Letnje škole Mostova medijskog obrazovanja, koju je organizovao Odsek za medijske studije filozofskog fakulteta, pre nekoliko godina učestvovali ste kao govornik na tribini ,,Evropa tamo i ovde”. Tada ste postali uzor mnogim studentima. Da li ste vi imali uzora na početku karijere i ko je to bio?
Još kao mala divila sam se Miri Adanji-Polak i kao da sada gledam njen razgovor sa indijskim premijerom Radživom Gandijem, u loži Narodnog pozorišta. Kasnije sam bila redovan gledalac „Utiska nedelje“ i veliki sam poštovalac Olje Bećković. Nadam se da će se uskoro vratiti i na televiziju. Volim britansku školu takozvanog hard-talk intervjua, a naročito Tima Sebastijana i Džeremija Paksmana. Drago mi je ako sam nekog studenta učvrstila u veri da treba da se bavi novinarstvom.
Šta mislite o trenutnom stanju na medijskoj sceni Srbije i ko je, po vašem mišljenju, glavni krivac za lošu situaciju?
Mediji su u velikom problemu, pritisnuti nemaštinom, nasrtajima interesnih grupa i mangupima u sopstvenim redovima. Bez ozbiljnog razgovora o odgovornosti samih novinara za odustajanje od svakog otpora na pritiske nema govora o boljitku u profesiji. Možda je to posao za nove snage koje dolaze.
Koliko je danas novinarstvo u Srbiji slobodno?
Ne onoliko koliko je bilo u nekim periodima tokom moje karijere koja traje 23 godine. Manje je entuzijazma, više straha za egzistenciju koji guši slobodnu misao. Naročito mi je žao kada vidim mlađe kolege, dobro pripremljene za posao, ali bez imalo „srca“ za profesiju. Bez drčnosti nema dobrog novinara! Mnogo je manje i podrške javnosti. Zbog preuzimanja Studija B ili gašenja B92 nekada se protestovalo na ulicama. Danas javnost ne shvata da je odlazak Danice Vučenić iz novinarstva i njihov veliki gubitak, ne samo novinarski.
Šta biste poručili mladim novinarima koji tek počinju da se bave ovom profesijom?
Samo napred i hrabro! Pred vama je težak posao, da menjate na bolje i ovaj svet i novinarstvo.
Nema komentara