Uroš Pavlov dobitnik je nagrade za najbolju mušku ulogu u predstavi „Dobri ljudi“ na poslednjem Festivalu akademskih pozorišta Srbije.
Uroš je student Komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pobednik takmičenja „Beseda u Zoranovu čast“ za 2012. godinu, član Dramskog studija AKUD „Sonja Marinković“ iz Novog Sada i za „Univerzitetski odjek“ govori o nagradama, retorici, umetnosti, ali i glumi kao alternativi.
Za ulogu Petra Seminiča u predstavi „Dobri ljudi“ po motivima A. P. Čehova, u režiji Milana Pletela, osvojili ste nagradu za najbolju mušku ulogu na poslednjem Festivalu akademskih pozorišta Srbije. Da li imate neku koja vam je draža?
Osvojio sam nekoliko nagrada do sada, ali, svakako, najdraža nagrada mi je za najbolju mušku ulogu na Festivalu humora u Lazarevcu, jer je bila prva.
U predstavi tumačite više od jedne uloge?
Što se mora nije teško. Predstava se zove „Dobri ljudi“. To su zapravo dramatizovane Čehovljeve pripovetke, koje je delimično dramatizovao naš reditelj Milan Pletel. Ja igram ulogu pisca, tj. Čehova ili naratora i predviđeno je da pisac takođe igra i jedan od likova u predstavi, a to je Petar Seminič, najveći zavodnik udatih žena.
Da li je moguće objasniti toliko likova na istom mestu, a da nemate nekog favorita ili nekoga koga ste prezirali u trenutku kada ste ga stvarali u svojoj glavi?
Ne nije teško, zato što su to zapravo likovi koje ja kao narator u predstavi poznajem, koje sam ja sretao pa sam samo opisao njihove karaktere, ali bez nekih posebnih emocija. Naravno, postoje još dve scene u kojima igram. U jednoj sam pisac, u drugoj sam Petar Seminič gde igram tog famoznog zavodnika udatih žena, tj. igram jednog tipa koji je pomalo samoživ, ženskaroš, kojeg bih, kada bih komparativno gledao, uporedio sa Kazanovom ili Bajronovim likovima. On je samoživ i pun sebe. Dosta nadmen, ali uspešan u tome što radi.
Kada se gubi granica između lika koji tumačite i vas samih i da li se ta granica uopšte prelazi?
To prvenstveno ovisi od karaktera lika koji može da se poklopi sa mojim karakterom ili da bude vrlo sličan njemu.
Koliko je teško bilo uživeti se u tu ulogu? U ulogu pisca, verovatno, nije jer studirate komparativnu književnost, bavili ste se i retorikom. Da li vam je lik naratora zbog toga, prirodno mnogo bliži?
To je glumački zadatak. Nije bitno koliko ti je nešto blisko, zapravo, jednostavno treba sebe staviti u to stanje. Čovek ima to u sebi. Čovek ima svašta u sebi kad malo zagrebe. Kad bi se konstantno tražio, ni sam ne zna šta bi sve mogao da pronađe.
Odakle crpite inspiraciju za likove koje tumačite?
Pa najčešće u literaturi i filmovima. Recimo, inspiracija za zavodnika udatih žena definitivno sam pronašao u liku Kazanove što se tiče literature, a što se tiče filma, to je malo teže, ali recimo da je potrebno malo bogartovske hladnoće, malo šmekerskog stava, mangupskog, nečeg što se danas dobrim delom gubi.
Zbog čega smatrate da se to „mangupsko“ danas gubi?
Zbog načina na koji se mangupi shvataju. Njih ljudi danas loše doživljavaju, ali mangup nije neko ko je nekulturan, nije neko ko je bitanga, između toga treba napraviti razliku. Mangup nije loš, mangup nije nevaspitan... mangup je šmeker, bitanga je šljam.
Najdragoceniji savet koji ste dobili, a u vezi je sa glumom?
Voleti umetnost radi umetnosti, ne sebe u umetnosti.
Da li biste se pre deklarisali kao glumac ili kao književnik?
Bilo bi vrlo neumesno da se deklarišem kao glumac, pre svega zato što nisam profesionalac, a kao književnik takođe, jer sam se daleko više i uspešnije bavio retorikom i besedništvom.
Radnja koje predstave bi po vama najbolje opisala stanje u Srbiji danas?
Mislim da bi većina satiričnih predstava bila apsolutno prikladna.
Može li gluma danas biti alternativa?
Gluma danas i jeste alternativa, ne bi smela to da bude, ali nažalost je tako.
Nema komentara