Novosadski pisac Sava Damjanov nedavno je objavio novi roman pod nazivom „ItikaJeropolitika@Vuk“. Roman je krajem novembra predstavljen čitalačkoj publici u Novom Sadu, a nakon toga usledila je njegova promocija u ostalim gradovima naše zemlje.
foto: story.rs
Sava Damjanov, rođeni Novosađanin, diplomirao je na Odseku za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na kojem je magistrirao i doktorirao. Danas je jedan od najcenjenijih profesora na tom fakultetu gde predaje Istoriju srpske književnosti i Kreativno pisanje, a svoju profesorsku karijeru je gradio i na mnogim evropskim univerzitetima. Kao pisac, smatra se za jednog od vodećih predstavnika srpskog postmodernizma. Njegova naučna istraživanja usmerena su ka fantastičnoj književnosti, postmodernizmu i komparativistici. Pored pisanja, Damjanov je krajem prošlog veka bio i urednik časopisa za svetsku književnost „Pismo“ i magazina posvećenog srednjoevropskoj kulturi „Sveti Dunav“.
Možete li nam pojasniti naslov romana „ItikaJeropolitika@Vuk“?
Sam naslov je poruka. Vuk je vuk, jedno od mitskih bića, odnosno jedno od vrhovnih božanstava stare srpske kulture. Potom imamo Vuka Karadžića, jednog od glavnih junaka romana, koji je inače bio hendikepiran fizički, ali je imao suštinski vučju prirodu, tu energiju. „ItikaJeropolitika“ je zapravo jedna barokna knjiga vizuelnih simbola koji su imali stalno značenje. Ona ima metafizički, filozofski i tajni smisao jer je „ItikaJeropolitika“ njen posrbljeni naslov, a njen pravi naslov je „Etika hijeroglifa“.
U romanu se bavite biografijom Vuka Karadžića, ali pored njegove biografije dajete osvrt i na besmrtnu biografiju.
Ta besmrtna biografija je u suštini mnogo bitnija od ove stvarne. Moje uverenje je da mi ne postojimo samo u ovom trenutku našeg fizičkog života, već da smo postojali i pre i da ćemo postojati i kasnije. I mene je uopšte vuk, ne samo Vuk Karadžić, nego vuk u svim ovim značenjima tog pojma, interesovao i pre nego što se Vuk Karadžić fizički rodio, ali i posle toga. Zato mi imamo vanvremenske dijaloge. Vuk Karadžić se druži sa Svetim Savom u prošlosti, sa Mehmed-pašom Sokolovićem, u budućnosti sa Ivom Andrićem, sa Titom, sa Zoranom Đinđićem kasnije. Tako da bih rekao da je Vuk Karadžić samo jedan od junaka, a u suštini po mom mišljenju, a i po mišljenjima onih koji su pisali o romanu i tačno uočili, pravi junak je zapravo srpska istorija.
Upravo ste na taj način, kroz druženje Vuka sa istorijskim ličnostima, prikazali celokupnu srpsku istoriju i kulturu, dotakavši se i odnosa Vuka i njegovog savremenika kneza Miloša Obrenovića.
Da, to je već onaj istorijski Vuk. On je sarađivao i sa knezom Milošem Obrenovićem i ta nihova saradnja je bila višesmislena. Koliko god da postoji ona legenda u našoj tradiciji da je on bio žrtva Miloševog režima, sa druge strane, Vuk je imao mnoge koristi od te saradnje, godinama je uživao penziju koju mu je knez Miloš dao. A potom su njih dvojica, nakom emigracije kneza Miloša i pada sa vlasti, u Beču održavali veoma bliske, prijateljske odnose. Svakako da je knez Miloš negde osećao, iako je bio nepismen, da Vuk Karadžić čini jednu veliku stvar, koja i njemu kao političaru pomaže.
Pored svih tih istorijskih ličnosti, pojavljuje se i Sudbina, takozvana Destino. Koja je njena uloga, u čemu se ogleda njen značaj?
Ako je Vuk, u onom trećem onsovnom smislu, ono što bi se u arhetipu zvalo princip večno muškog ili alfa mužjaka, onda je Destino princip večno ženskog, arhetipska ženka. Nema velike priče u istoriji u kojoj ne postoji, makar u pozadini, makar u nekoj nevidljivoj dimenziji, neka ljubavna priča. Sam apostol Pavle je napisao jednu rečenicu u kojoj kaže sledeće: „Postoji samo jedna istorija, a to je istorija muškarca i žene“. Prema tome nema istorije bez toga. Postoji neka stvarna ili virtuelna Destino i to je za mene bažno u romanu, jer ona jeste arhetip ženskog, i ta druga polovina arhitepskog muškarca, bio on Sveti Sava, Vuk, Karađorđe ili Ivo Andrić.
Objavili ste roman 2014. godine, dva veka nakon objavljivanja Vukove „Male prostonarodne slavenoserbske pesnarice“, a podnaslov Vašeg romana je „Mali prostonarodni slavenoserbski roman“.
Ja sam nameravao da podnaslov romana tako glasi bez obzira na to kada roman bude objavljen. To je zaista sudbina, tu je Destino umešala svoje prste, jer čak i da sam ciljao nisam mogao znati kada ću tačno završiti roman, jer ni pisanje nije baš racionalni stil gde ja mogu da kažem da ću završiti roman tada i tada. Tako da je ovde, u principu, jedan sklop dobrih okolnosti. Kao što rekoh, Destino je umešala svoje prste, što je dokaz da postoji samo jedna prava istorija, a to je istorija muškarca i žene.
Nema komentara