LUNA JOVANOVIĆ: Izgrađivati i spoznavati sebe preduslov je za svako stvaralaštvo

Umetnica Luna Jovanović pamtiće maj po svojoj prvoj izložbi fotografija postavljenoj u Novom Sadu. Njena treća samostalna izložba pod nazivom „Hortus femini” izložena je u Likovnom salonu Kulturnog centra, a posetioci će moći da je pogledaju do 16 maja.

foto: Vanja Novaković

Luna Jovanović diplomirala je na Odseku za fotografiju Akademije umetnosti u Novom Sadu, a trenutno je na master studijama iz oblasti Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Mlada umetnica samostalno je izlagala u galeriji „New moment“ u Beogradu i Kulturnom centru Zrenjanin. Bila je učesnica i brojnih grupnih izložbi u Srbiji i na Balkanu, a njeni radovi objavljivani su u magazinima, knjigama, fanzinima i zborniku umetnosti. Dobitnica je nekoliko prizanja, od kojih izdvaja nagradu Memorijal Dragoljub Tošić časopisa za kulturu fotografije  – ReFoto. Za Univerzitetski odjek govori o inspiraciji za novosadsku izložbu, o uzbudljivom uređivačkom poslu, opisuje svoja putovanja u njoj najdraže drevne zemlje i kaže da se u širokom polju umetnosti još uvek pozicionira.

Izložba fotografija „Hortus femini” zasnovana je na spoju žene i vrta. Kako ste povezali ova dva motiva u jedinstvenu celinu?

Žena, odnosno ženski princip kao simbolički srodan vrtu  (hortusu) koncept je koji je formulisao kurator izložbe i kolega, Nemanja Popadić. Prateći i poznajući moj rad, on je napisao tekstualni predložak i postavio tematski bazu izložbe. U polju vizuelnih umetnosti uvek sam se služila aluzijama na prirodno, a vrt koji u određenom kontekstu označava kultivisanu i brižljivo negovanu, raskošnu prirodu ujedno je u pojedinim drevnim kulturama simbol ženskog principa. Oba pojma, femina i vrt, objedinjena su na više posrednih načina u samim radovima. Izložba se sastoji iz tri triptiha i jedne centralne postavke. Takvom postavkom sam pokušala da evociram „ceremonijalnu“ atmosferu, utisak jednog zatvorenog oltarskog prostora. Tri potceline – Rođenje, Ars Moriendi i Preobražaji aludiraju na tri ciklusa ili faze. Ovaj hortus femini u suštini teži da se prezentuje kao nad – ličan i arhetipski, iako je polazište uvek intimna impresija.

Pored autentičnosti same postavke tvojih fotografija, atmosferi dosta doprinosi i specifična muzika. Na koji način ste odlučili da uklopite sliku i mistični zvuk?

Muzika autorke Danijele Ristić doprinela je atmosferi koju sam želela da postignem. Ne bih okarakterisala muzički deo, kao ni samu atmosferu izložbe kao mističnu - muzika je ekstenzija čitave postavke kojom se zaokružuje inicijalna ideja.

Šta je ono što ovu izložbu razlikuje od prethodnih? Da li je možda čini vama bližom jer je postavljena u vašem rodnom gradu?

Ova je prva izložba koju sam održala u Novom Sadu, a za mene je posebno značajna zbog toga što sam uspela da realizujem postavku upravo onako kako je i planirano. Uprkos nekolicini poteškoća koje su se javljale, odlučila sam da istrajem i da u sredini u kojoj je kultura kontaminirana političkim i ekonomskim faktorima pokušam da održim bit svojih ideja i da stojim iza jednog prilično esencijalističkog stava, a to je da umetnost mora da bude samodovoljna i da se izdigne iznad društva. Ujedno, ovo je izložba koja za mene predstavlja uvod u zreliji stvaralački period.

Kako vidite sebe u polju umetnosti, kao mladog umetničkog stvaraoca?

Sebe u tom polju još uvek pozicioniram. Svakako da se orijentišem ka novim medijima i da je moje interesno polje u domenu vizuelnih umetnosti, no izbegavam jasnu kategorizaciju. Transdisciplinarnost je privilegija savremenog doba i treba je iskoristiti. Takođe, trenutno sam na master studijama iz oblasti teorije umetnostii medija, koje mi pružaju jedinstvenu priliku postavim teorijsku potporu svom budućem radu.

Osim fotografisanja, dve godine ste se aktivno bavili pisanjem za internet magazin P.U.L.S.E. Kakvo je bilo to iskustvo?

Da, bila sam urednik magazina za umetnost i kutluru, P.U.L.S.E. Za mene je takva vrsta posla veliko iskustvo i pričinjavala mi je izuzetno zadovoljstvo. P.U.L.S.E je online projekat nekolicine posvećenih ljudi koji su izgradili jaku bazu tekstova i dostigli milionsku posećenost na internetu. Magazin karakteriše enciklopedična struktura koja obuhvata veliki broj kvalitetnih eseja, klasičnih novinskih članaka, ali i studioznih tekstova.

Možemo reći da ste umetnica koja dosta putuje. Kakva iskustva nosite iz egzotičnih zemalja koje ste posetili? Koja destinacija je na vas kao stvaraoca ostavila najveći utisak?

Putovala sam u delove sveta koji su mi iz različitih razloga bili značajni. Ipak, sve te destinacije povezuje reč drevno. U pitanju su krajevi sa bogatim istorijskim i civilizacijskim nasleđem. Putovanja su iskustva koja, ukoliko se iskoriste na pravi način, mogu da pruže lepe i značajne uvide. Izdvojila bih Nepal i njemu svojstven eklekticizam, „prestonica obilja“,  kako ga ponekad nazivam.

Dobitnica ste raznih nagrada, bili ste nagrađivani još kao studentkinja. Da li biste mogli da izdvojite neku nagradu i zašto?                                                                                                                                

Intimno najdraža za mene je nagrada Memorijal Dragoljub Tošić časopisa za kulturu fotografije –ReFoto, 2011 godine, kada sam kao student na drugoj godini imala priliku da organizujem svoju prvu samostalnu izložbu u galeriji „New moment“ u Beogardu. Takođe, American aperture awards je 2013. godine odlučio da me pohvali u oblasti eksperimentalne fotografije u konkurenciji sa nekoliko desetina umetnika iz različitih krajeva sveta.

Po vašem mišljenju, šta je ono najbitnije što jedan umetnik treba da poseduje?

U ovom periodu kada prilično menjam pravac razmišljala o umetnosti i umetničkom, pa i o sebi u tom kontekstu, rekla bih da je najbitnije izgrađivati i spoznavati sebe i da je to preduslov za svako stvaralaštvo. Rast i razvoj se uvek reflektuju na rad. Postoji onaj čuveni citat:  'Life imitates art far more than art imitates life’.