GRIGORIJE JAKIŠIĆ: Zašto Novi Sad ne može da bude konkurentan? 

Grigorije Jakišić je dvadesetčetvorogišnji glumac iz Novog Sada, koji iza sebe već ima zavidnu kilometražu. Da mu je gluma u krvi, govori nam to da je on sin glumca Dušana Jakišića, prvaka Drame Srpskog narodnog pozorišta, ali on je svoj put do dasaka, sam pronašao.

Foto: YouTube/ Printscreen

Pre dolaska u ovaj nacionalni teatar kao jedan od stalnih članova, Grigorije je bio deo Narodnog pozorišta Sombor. Igrao je u predstavama kao što su „Hamlet“, „Na Drini ćuprija“, „Nahod Simeon“, i „Ilustrovana enciklopedija nestajanja“. Za Univerzitetski odjek kaže kako se njegova pozorišna kultura ne razlikuje mnogo od kućne.

Prvi put si stao na daske Srpskog narodnog pozorišta u 5. razredu, u predstavi „Nahod Simeon“. Kako je izgledalo detinjstvo u pozorištu?

– Moje detinjstvo u pozorištu je izgledalo tako što, kad nema ko da me čuva, ja sam dolazio u pozorište sa tatom na probe. Mogao sam da idem tamo gde čuvaju puške i pištolje, da gledam probe i onda idem kući. Nikad nisam pozorište doživljavao ozbiljno, niti sam mislio da to može biti moj posao. Onda je došla predstava „Nahod Simeon“, na čije sam probe uvek svraćao posle muzičke škole. Tu je igrao neki klinac, Italijan čini mi se, imao je četiri-pet pesama. Ja sam te pesme usput „pokupio“, a dečak je u međuvremenu odustao, i nisu imali ko da to „markira“. Moj tata, da ispadne kolega, ne mene da gurne, rekao je: „Idi sad šetaj gde ti se kaže i ćuti“. Krene proba, dođe taj deo gde se peva, i ja krenem da pevam, jer sam mislio da ja treba da imitiram sve što je mali radio. Režiseru se dopalo kako sam ja radio, i rekao je da bi voleo da me vidi u toj ulozi. Meni je to bilo interesantno, jer glumci su velika deca i zbog njih mi je bilo zanimljivo. I dan-danas moj pozorišni život nije moj do kraja, nego je to simbioza mene i tate. Pozorišni život ni kada sam bio mali ni sada ne razlikuje se mnogo od kućnog jer puno toga ja proživljavam kroz oči svoga oca i strašno se borim protiv toga iz prostog razloga što nosi ogroman pritisak. Ali, moj tata nije imao drugog upliva u to što ja radim do onog roditeljskog, i mnogo sam mu zahvalan.

Diplomirao si na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali si se ipak odlučio za novosadsku pozorišnu scenu.  Zašto?

– Otišao sam u Beograd sa svešću da je tamo bolje za glumce. Novi Sad je učmao u svojoj malograđanštini bar što se tiče našeg posla. Ali, ovde ima jako dobrih glumaca na svetskom nivou. Malo koja kuća može da iznese predstave kao što su „Galeb“, „Nahod Simeona“, pa i „Na Drini Ćuprija“ sad. Da se vratimo unazad na predstave reditelja Dejana Miača koje su se igrale i po deset godina. Jedino mesto na koje sam ja želeo da dođem je Novi Sad. Tu su bili ljudi s kojima sam ja hteo da se izmerim, tu su bili ljudi koji su meni ceo život postavljali standarde.  Ovde u SNP-u, meni daju istinske komentare otvoreno kažu „hej, popravi ovo“, ali isto tako kad izađem na scenu čujem „hajde mali“. To znači više od bilo kog komentara jer daje ogroman nivo samopouzdanja i hrani u meni to takmičarsko. Ne ono bolesno, sujetno, nego to da ja pored njih želim da budem najbolji.

Da li smatraš da se više ulaže u beogradsku pozorišnu scenu?

– Mislim da to nije tačno. Ne mislim da je problem ulaganja novca kao takvog, nego da je problem odnosa. Ne mislim da je ovo što ću sad reći lokal-patriotizam, ali Novi Sad, mislim na televiziju kao medij, ne ulaže u svoje pozorište, ne zanimaju ih njihovi glumci. Kada bi RTV odlučila da snimi seriju, angažuje naše glumce, siguran sam da bi mogli da budu konkurentni RTS-u. Ne treba sve da se tumači o nacionalnom ključu. Hajde da uradimo nešto što je stvarno kvalitetno. Ovde nema ni konkurencije ni tržišta, niko se ne trudi da napravi išta. To nema veze s državom, već sa našom malograđanštinom. Evo i momci koji su napravili „Državni posao“ iz pukog entuzijazma i uradili super stvar – nisu uspeli da stvore tržište za njih. To nije Vučić kriv.

Novi Sad je Evropska prestonica kulture 2021. Da li misliš da će to moći da doprinese novosadskoj pozorišnoj kulturi koja jeste malo zapuštena?

– Ne, apsolutno ne. Ja bih voleo da postoji način da ti dođeš kao mlad glumac i mlad reditelj i kažeš: „E, ja imam dobru ideju“. Postoji jako puno ideja koje nisu realizovane, a pojele bi i serije kao što su „Nemanjići“ i „Bolji život“. Ne stvaramo nikakvu konkurenciju. Isti glumci se vrte na televiziji. Nemamo prostor da se probijemo. Zašto Novi Sad ne može da bude konkurentan?

Koliko misliš da je studentima dostupno pozorište?

– Jako. U SNP-u možeš doći do karte i za 100 i 200 dinara. U Beogradu se kilometarski redovi prave kad je karta 100 dinara jer su im karte 1.500 dinara. Pritom studenti umetničkih fakulteta mogu samo na indeks da uđu, ne moraju da kupe kartu. Postoje naravno predstave na kojima to nije moguće jer su profitabilne, ali moraju i oni, jadni, na nečemu da zarade. Pozorište je generalno odlika naroda i njegovog temperamenta. Imamo fantastične glumce u fantastičnim predstavama koje nam nekad govore i ono što volimo i ono što ne volimo da čujemo. Kad se pokrene tema pozorišta, puno toga se otvori, i puno jeda i žuči će izaći jer ono kao takvo ti samo pokazuje koliko se mi ne bavimo sobom.

Predstava „Na Drini ćuprija“, u režiji Kokana Mladenovića je postigla veliki uspeh, uprkos njegovom političkom angažmanu. Smatraš li da je pozorište sfera do koje politika još nije uspela da dopre?

– Ušla je sigurno. Ali ono što ne možeš nikada da uništiš to je tržište. Ako ljudi vide dobru predstavu, oni će dolaziti da je vide, i niko neće moći da joj ospori da je dobra. I ne podržavam ni to što oni koji su protiv vlasti prave od naše predstave nešto što ona nije. Naša predstava je prikaz zla na jednom mestu koja ne poznaje ni naciju, ni veru ni vreme. Zašto mi sami od  predstave pravimo srpsku priču, ili hrvatsku ili bosansku priču? Zašto ne možemo da  uživamo u tome koliko emocija ona u nama probudi i kakvo upozorenje ona nama da. Ta predstava je ostvarila uspeh zato što je stvarno dobra. Ima veliku umetničku vrednost kao takva.

U kakvim ulogama najviše uživaš?

– Nisam ih imao dovoljno da bih znao. Ne možeš uživati samo u ulozi, to nosi i puno međuljudskih odnosa, odnosa sa rediteljem, nosi puno razumevanja na personalnom nivou između tebe i onog ko ti daje zadatak. U smislu da li se vaša vizija poklapa ili ne. Puno faktora utiče na to da li ćeš ti uživati u ulozi ili ne. To ne zavisi samo od komada ili imena lika kojeg igraš. U SNP-u još nisam imao ulogu u kojoj nisam uživao. Recimo kada sam radio sa Kokanom, bila je fantastična i zdrava atmosfera i  video sam da i ti mali likovi i sitne uloge čine jednu veliku celinu. Sve su to celine koje sklapaš i u ujedno uživaš u njima, koliko i u prologu u „Hamletu“. Osećaš da imaš svrhu, da je tvoj zadatak bitan i savršeno ti je jasno šta se od tebe očekuje.

Predstava „Ilustrovana enciklopedija nestajanja“ predstavlja satirični omaž našem društvu. Kako se ti, kao umetnik, boriš protiv tog šunda i kiča koji nas preplavljuje?

– Nije to omaž samo našem društvu. Taj nivo malograđanštine živi svuda. Ljudi koji dolaze u pozorište su vrlo svesni o čemu mi pričamo. Protiv te malograđanštine i kiča i šunda koji nas zatrpava možeš se boriti u svojoj kući tako što ćeš ti birati šta gledaš. To će uticati i na to kakvim se ti ljudima okružuješ. Ono što se meni ne dopada a neminovno je, što kad upališ TV, bivaš zatrpavan politikom i rijalitima. I onda ja ne gledam TV i to je moj izbor. Ono što mi možemo u pozorištu da uradimo je da ga vratimo na ono što je pozorište u svojoj osnovi a to je praktična škola, sa edukativnim smislom, sa ciljem da ti nešto ispriča i pokaže. Nešto novo sa čime publika može da se poistoveti, da se zabavi i da dođu kući nasmejani, uplakani ali i zapitani o nekim stvarima na koje si ih ti podstakao. Zato glumci imaju socijalnu odgovornost, jer to što radimo može da utiče na nečiju svest.

Predstava „Ilustrovana enciklopedija nestajanja“ trenutno je na repertoaru SNP-a. Reci nam, zašto bi neko trebalo da ode je pogleda?

– Kao što odeš u kafanu i ne znaš koje piće ti se dopada, tako ne možeš da znaš ni da li voliš pozorište dok ne probaš. Mi imamo specijalan koktel koji vam se verovatno neće svideti, možda ćete ga obožavati, ali to ni vi ni ja nećemo znati dok ne dođete.