Već preko 3 meseca svedočimo protestima i blokadama raznih oblika, ulice su pune kako transparenata i pištaljki, tako i najdublje tišine. Pored tih, odvija se još jedna vrsta protesta, suštinski nevidljiva-bojkot.
U ovom konkretnom primeru, bojkot se manifestuje kao plansko izbegavanje kupovine u velikim lancima supermarketa u cilju smanjenja cene namirnica, koje su, kako neki tvrde, najskuplje u Evropi.
Da bismo shvatili koliko je taj cilj zaista ostvarljiv, korisno je osvrnuti se na istorijat bojkota, pre svega onih uspešnih. Poreklo same reči bojkot je mnogo interesantnije nego što bi delovalo na prvi pogled. Nije u pitanju običan termin, već prezime prve žrtve bojkota. Charles Boycott je bio stanodavac koji je u 19. veku živeo u Irskoj. Nakon loše žetve, koja je osiromašila njegove stanare, odbio je da smanji kirije, nakon čega su ga svi radnici napustili: kućna posluga, zemljoradnici, čak su i konjušari otišli i ostavili konje same u štalama. Vest o tome kako vodi poslove se brzo proširila, te uskoro maltene niko u gradu nije hteo ni da mu se javi, ni da ga usluži. Vrhunac bojkota Bojkota predstavljalo je kad je i poštar prestao da mu donosi pisma. Nakon nekog vremena, Čarls je napustio svoj posed i vratio se u Englesku.
Među najpoznatijim je bojkot Montgomeri autobusa koji je počeo 1955. i trajao godinu dana. Započet je nakon što je Roza Parks, afroamerikanka, uhapšena jer nije htela da preda svoje mesto u autobusu beloj ženi. Cilj bojkota je bio jednak tretman svih rasa u autobusu, a presudni faktor u postizanju tog uspeha bilo je to što je čak 70% korisnika tih autobusa bilo afroameričkog porekla, tako da kad su svi prestali da koriste autobus, razlika je vrlo brzo bila osetna. Čitava zajednica je bila uključena u ove napore, velik broj vozača automobila je nudio da vozi svoje komšije, a taksisti su počeli da vožnje naplaćuju 10 centi, koliko je u tom momentu koštala autobuska karta. Zvaničnu pobedu označio je momenat kad je sud odlučio da je segregacija u autobusima protivustavna.
Foto: Wikimedia
Još jedan primer uspešnog bojkota desio se u 1972, u Sjedinjenim Američkim državama, kada su nakon nestašice hrane za stoku cene mesa ubrzano porasle. Ovaj bojkot su predvodile domaćice, u tom momentu relativno politički pasivan sloj društva. Kako je njihovo glavno zaduženje bilo pripremanje obroka za porodicu, ovo je bila jedna od retkih sfera života u kojima su one zapravo mogle da naprave neku promenu. Borba je bila proširena i decentralizovana, a pored toga što nisu kupovale i pripremale meso, takođe su i organizovale proteste ispred prodavnica. Ovo je dovelo do sniženja cena, a i do toga da predsednik Nikson uvede zakon koji postavlja gornje granice na cenu mesa.
Lista bojkota u svetu je dugačka skoro koliko i lista razloga za bojkote, ali jedna stvar koja povezuje one uspešne jeste istrajnost, a i zajedništvo. Borba koja se trenutno odvija u Srbiji izazvana je cenama namirnica, kao i različitim obmanama i oblicima neetičkog poslovanja velikih lanaca supermarketa.
Još jedan vid protesta okarakterisan nekom vrstom odsustva radnje jeste štrajk, okarakterisan prestankom rada do postizanja željenog cilja. Radnici iz različitih industrija se priključuju štrajkovima, a jučerašnji dan obeležio je i generalni štrajk uz poziv da svi koji su u mogućnosti ne odu na posao, ali ni da ne troše novac ni u kakvim preduzećima.
Generalni štrajk je propratila i protestna šetnja koja je koncipirana tako da se prođe pored svih javnih preduzeća u Novom Sadu radi simboličnog izražavanja nezadovoljstva njihovim radom.
Nema komentara