Gotovo svi kompleksni i novonastali društveni problemi imaju sijaset faktora kojima se može pripisati odgovornost za njihovu pojavu i manjak solucija koje se nude.
Samo četiri evropske zemlje imaju jasno definisane zakone koji objašnjavaju šta je osvetnička pornografija te potom i propisuju odgovarajuće kazne za počinitelje ovog krivičnog dela. Te četiri zemlje su Ujedinjeno Kraljevstvo, Malta, Nemačka i Francuska i nimalo nije iznenađujuće da Srbija nije među ovim zemljama. Ovde se mogu povezati dva sasvim jasna problema, manjak državne odgovornosti i svesti te potom i izostanak sudske definisanosti ove pojave.
Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu danas je održana tribina naslovljena Osvetnička pornografija i zloupotreba intimnih snimaka. Moderatorka razgovora bila je novinarka Tamara Srijemac dok su o temi govorile Vanja Macanović (pravnica Autonomnog ženskog centra), Anđela Milivojević (novinarka BIRN-a) i Mirjana Stajkovac (zamenica javnog tužioca u Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal) i to sve pred znatnom publikom.
Foto: Božidar Milovac
Razgovor je otvoren diskusijom o prigodnosti upotrebe termina osvetnička pornografija te mogućnostima koje naš jezik nudi o izražavanju i univerzalno je zaključeno da je upotreba baš ove sintagme prigodna dok god je prati definicija koja objašnjava ovaj fenomen.
Vanja Macanović je potom govorila o mogućim namerama koje prethode ovoj odluci – kao najprominentniju je istakla pretnju koja za cilj ima da natera partnera da se vrati u odnos koji je završio te je dodala i: ,,Pretnja je ponekad i opasnija od samog objavljivanja, to ume da bude naročito dug period tokom kog je žrtva pod konstatnim pritiskom''. Govorila je i različitim nivoima svesti o ovome među žrtvama, o nedostacima u pogledu pravne definisanosti te svoj prvi deo izlaganja zaključila ističući koliko je ovde opasan osećaj sramote - ,,To (prim. aut. odnosi se na osećaj sramote) često ume da spreči pravu reakciju i naprosto mora da se prevaziđe. Skupljanje dokaza je jedini način da se ovo zaustavi''. A prilikom ovog dela navela je i pozitivan, doduše kako i sama kaže, vrlo redak i javnosti svakako poznat primer, terapeutkinje iz Novog Sada koja je sa odgovarajućim dokazima gotovo odmah javno istupila i time prošla na najbolji mogući način, ukoliko on uopšte postoji u ovom scenariju.
Reč je nakon toga ustupljena Mirjani Strajkovac koja je svoj prvi govor i odgovor na pitanje posvetila pre svega nekoj vrsti upozorenja. Govorila je o još nerazvijenom poznavanju konstantnosti koju internet obećava rekavši da ,,onog trenutka kada fotografije na bilo koji način završe u digitalnom svetu, zauvek su tu''. Pokušala je potom i da na svojevrsan način profiliše počinioce ovih dela rekavši da pored onih koji su ,,emotivno povređeni'' i koji delaju u afektu postoje i ,,obične psihopate'' koji ovo rade bez ikakvog drugog motiva osim proste i užasne želje da samo napakoste nekom drugom. Na kraju je napomenula i neke užasavajuće primere o tome koliko je prevalentniji osećaj sramote nego bilo koja druga emocija te istakla da je imala primere žena koje su bile žrtve silovanja i prvi put su odlazile u policiju da prijave partnera tek kada im je zapretio objavljivanjem njihovog intimnog sadržaja, ne čak ni zbog njih nego pre svega zbog reakcija okoline i bližnjih čega se najviše boje.
Anđela Milivojević je posvetila gotovo pola godine svog života istraživanju upravo ovoj temi kada je uspela da uđe u više Telegram grupa koje postoje isključivo sa namerom da dele intimni sadržaj ljudi, to jest, žena, koje često nisu svesne da taj sadržaj uopšte postoji. Taj tekst je objavljen na BIRN-u i sjajno prikazuje sve tančine ovih slučajeva. Ona je istakla sve prednosti koje Telegram nudi ljudima koji dele ovaj sadržaj – anonimnost i uz odgovarajuću veštinu i gotovo potpuno skrivanje sebe, to jest tog virtuelnog sebe u svim grupama u kojima se nalaze. Jedina solucija u ovim slučajevima je ona koja se koristi u Ujedinjenom Kraljevstvu – takozvani Telegram bot koji prikazuje sve grupe u kojima je neki član, bez obzira da li je on i dalje u njima i čak i ukoliko te grupe ili taj nalog više ne postoje. Prilikom svog istraživanja pronašla je čak 16 grupa na kojima se dele isključivo privatne i intimne fotografije, navela je da su te grupe imale po više desetine hiljada članova, da su tu bile prisutne i slike maloletnica, da su ove objave imale za posledicu da muškarci šalju privatne poruke devojkama čije slike su se pojavile u grupi te da su neke od njih tako prvi put i saznale da njihov intimni sadržaj uopšte i postoji negde a kamoli da se deli na internetu. Ono što je jedna od najtužnijih činjenica je sam broj žena koje su se pronašle u ulogama žrtve osvetničke pornografije. Kao istraživačka novinarka sa višegodišnjim iskustvom rekla je da u ovoj oblasti novinarstva naročito teško doći do sagovornika ali da prilikom bavljenja ovom temom nije imala problem sa time, štaviše, dobijala je toliko poruka da prvobitno nije verovala u tu količinu. U svoje istraživanje uključila je ,,samo'' 28 žena ali istakla je da imala više sagovornica te čak i jednog sagovornika koji je sa njom govorio o voj temi. I rekla je da je upravo to bio cilj njenog teksta - ,,želela sam da ispričam tekst kroz njihove priče, da dam žrtvama glas, jer one zapravo vrlo često bivaju označene samo kao žrtve a to su zapravo obične devojke koje imaju prijatelje, posao i svoj život i kojima se desila ta užasna stvar, želela sam da svi osetimo tu empatiju i da čujemo te priče direktno od njih''.
Vanja Macanović je potom govorila o tome kako ovaj vid, i zapravo svaka vrsta digitalnog nasilja nije rezervisana isključivo za mlađe generacije koje su odrasle sa ovom tehnologijom kraj sebe te da zapravo treba čak i da se govori o tome koliko često su starije žene žrtve svih savremenih oblika tehnološkog nasilja naprosto jer su manje svesne svih opasnosti. A potom je i pomalo psihološki govorila o načinima na kojima žrtvama može da se vrati ili izazove osećaj traume čak i nakon što se ovaj mučni proces završi.
Mirjana Stajkovac je nakon toga spomenula i uticaj koji društvo u kom živimo ima na prisutnost ove pojave. Pre svega se fokusirala na, po njoj, posve novu seksualnu revoluciju koju trenutno živimo rekavši da je to zbog društva koje još uvek nije u celosti razradilo seksualizaciju a još manje činjenicu da su žene, zamislite, seksualna bića. Dodala je i da je mnogo više sociološki nego pravni problem činjenica da naše društvo ima konzumente ovog sadržaja referišući na veliki broj članova kojima su sve ove grupe na Telegrafu mogle da se ,,pohvale''. Rekla je: ,,To mora da se menja sistemski. Krajnji konzument to (prim. aut. intimne slike osvetničke pornografije) vidi kao običnu pornografiju i tome ne pridaje mnogo značaja''.
U poslednjem delu su u međusobnom preklapanju sve tri govorile o pravnim nedostacima kroz prizmu žrtve koja sama mora da prikupi dokaze ukoliko želi da istera pravdu i koja potom mora i da se uključi u krivično gonjenje i dolazi na sud i ponovo proživljava traumu koja joj se dogodila ukoliko želi da pravda bude zadovoljena a mnoge žene naprosto nisu u stanju da to urade.
Pred kraj diskusije spomenute su i posledice tog istraživanja Anđele Milivojević koje jesu bile značajne ali nimalo dugotrajne. Preko trideset grupa je ugašeno na Telegramu ali one su samo nanovo otvarane sa istim adminima na čelu i gotovo istim ljudima u njima i to iznova i iznova.
Pred uključivanja publike u diskusiju sve tri su pružile neke završne reči te je rečeno da su ,,promene svuda spore ali ako se mi stalno bavimo ovom temom, stići će i sistemska podrška'' (M. Stajkovac), ,,mi vraćamo snagu žrtvi tako što se svi uključujemo u kolektivni pokušaj sprečavanja ovakvih događaja'' (A. Milivojević) ali i da, uprkos svom našem trudu - ,,Mora da postoji politička volja da se problem sistemski reši'' (V. Macanović).
Publika je bila vrlo zagrejana za razgovor posle te su se pitanja neprestano nizala čak i nekih četrdesetak minuta nakon završetka tribine a brojni su ostali i nakon zvaničnog završetka te razgovarali sa moderatorkom i govornicima i postavljali dodatna pitanja sve dok nije počelo sklanjanje opreme i mikrofona iz sale.
Tribinu je skladnom rečenicom završila Tamara Srijemac upotrebivši izjavu koju je dobila Anđela Milivojević tokom svog istraživanja - ,,I sad mi se jako plače kad se toga setim. Nekako me podseća koliko sam nemoćna... ili koliko sam bila nemoćna''.
I zato, za sve nas, da se niko nikad ne oseća tako nemoćno.
Nema komentara