Prema Nacrtu izveštaja Evropske komisije o napretku, žene i romska nacionalna manjina spadaju u najugroženije društvene grupe. Istraživanja pokazuju da se oni najčešće nalaze na meti diskriminacije, govora mržnje i nasilja počinjenog iz mržnje.
Pojam diskriminacije predstavlja postupke koji proističu iz ličnih predrasuda i stereotipa i ona uvek insistira na neopravdanim razlikama. Iako je Ustavom i Zakonom o zabrani diskriminacije obezbeđena zaštita ličnih prava svih građana, pojedine društvene grupe svakodnevno trpe nejednako postupanje.
Diskriminacija nacionalnih manjina, najčešće Roma, aktuelan je i rastući društveni problem. Iz ovoga se izdvojila dilema za sebe – nejednako postupanje prema Romkinjama. One se svakodnevno suočavaju sa tim nejednakostima na osnovu više ličnih svojstava.
Direktorka udruženja „Osvit“ Ana Saćipović smatra da marginalizacija Romkinja nije jednoslojna, već se svakodnevno odvija na nekoliko nivoa.
„Romkinje se istovremeno suočavaju sa diskriminacijom po osnovu etničke pripadnosti, pola i socioekonomskog statusa, a često i dodatnim oblicima isključenosti koji proizilaze iz siromaštva, niskog nivoa obrazovanja i ograničenog pristupa zdravstvenoj zaštiti, tržištu rada i javnim uslugama“, navodi Saćipović i dodaje da su one izložene rasizmu i društvenoj marginalizaciji, dok kao žene trpe posledice duboko ukorenjenih patrijarhalnih normi i rodne neravnopravnosti, kako u široj zajednici, tako i unutar same romske zajednice.
Ona ističe da je diskriminacija sa kojom se suočavaju često normalizovana, pa se nasilje, zanemarivanje ili loši životni uslovi pogrešno tumače kao deo „kulture“, umesto kao kršenje osnovnih ljudskih prava.
„U javnosti i dalje dominiraju stereotipi koji umanjuju ozbiljnost problema, što pokazuje da je potrebno kontinuirano informisanje i podizanje svesti o uzrocima i posledicama društvene isključenosti Roma i Romkinja“, zaključuje direktorka udruženja „Osvit“.
Foto 1: preuzeto sa projectpattern.eu
Uloga medija, kao oruđa za formiranje javnog mnjenja, jeste da redovno i objektivno pokrivaju sve teme od javnog značaja. Prema rečima sagovornica, novinari se nasiljem nad ženama, diskriminacijom i položajem Romkinja bave povremeno, uglavnom kada se dogode teški ili tragični slučajevi.
Urednica romske redakcije Radio-televizije Vojvodine Slavica Denić navodi da društvo i mediji ne rade dovoljno na popularizaciji nekih pozitivnih primera uspešnih Romkinja i da to predstave kao nešto čemu treba da težimo umesto da bude normalno da su one u nepovoljnijem položaju od drugih žena.
„Ja sam neko ko radi na televiziji i mi se zaista trudimo da stvorimo prostora za pozitivne priče Roma i Romkinja. To je očigledno proces koji sve kolege iz medija moraju da prođu i mislim da to ne privlači pažnju i ne donosi gledanost, ali jeste nešto što mora da se poštuje jer ćemo na taj način i mi podržati suživot više nacionalnih zajednica u Vojvodini“, rekla je Denić dodajući da je to negde proces koji mora biti podržan i od strane romske zajednice.
Iako u Republici Srbiji postoji unapređen normativni okvir za zaštitu žena od nasilja i za unapređenje rodne ravnopravnosti, njegova primena u praksi ne odgovara uvek potrebama Romkinja. Stereotipi i predrasude prema romskoj zajednici, kao i nedovoljna senzibilisanost zaposlenih u institucijama sistema zaštite, dovode do toga da Romkinje često nemaju poverenja u institucije i retko prijavljuju nasilje.
Prema objašnjenju diplomirane advokatice Tijane Marić Anđelić svako lice čija su prava povređena, ukoliko nema sredstava da plati advokata, može da aplicira za besplatnu pravnu pomoć.
„Zakonom su predviđeni mehanizmi zaštite od diskriminacije, između ostalog postoji institut Poverenika za ravnopravnost kojem se građani obraćaju ako je povređeno njihovo pravo na ravnopravnost“, navodi Marić Anđelić i dodaje da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu.
Širenje svesti o pravnim mehanizmima je od izuzetnog značaja. Segregisana naselja, jezičke barijere, nepoverenje prema institucijama i strah od osude unutar romske zajednice produbljuju izolaciju Romkinja. Sve to dovodi do toga da one imaju znatno manje mogućnosti i samopouzdanja da ostvare svoja prava i utiču na sopstveni život u poređenju sa većinskim stanovništvom, ali i u odnosu na muškarce u sopstvenoj zajednici.
Foto 2: preuzeto sa coe.int
Članica udruženja „Romska ženska mreža Srbije“ Tanja Grgić smatra da je život mnogih Romkinja daleko ispod granica dostojanstvenog i normalnog života.
„Njima se često uskraćuje pravo da samostalno donose odluke o sopstvenom telu i životu, iako su ta prava zakonom i životom zagarantovana. Ne sme biti prihvatljivo da se devojčice udaju, da budu seksualno zloupotrebljavane, prodavane kao roba ili da im se uskraćuje pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i institucionalnoj podršci“, navodi Grgić i dodaje da je najvažnije suočavanje društva sa činjenicom da su prava Romkinja jednaka pravima svih drugih žena i dece.
Prema njenim rečima, radi se o ženama koje zbog dugogodišnje diskriminacije često ne veruju da imaju bilo kakva prava, a mnoge smatraju da su primorane da trpe nasilje, ucene i zloupotrebe.
„Verujem da je poboljšanje položaja Romkinja moguće i neophodno. Sve žene zaslužuju poštovanje i jednaka prava, bez obzira na boju kože, veru ili nacionalnu pripadnost“, zaključuje Grgić i ističe da je potrebno sistemsko delovanje, dosledna primena zakona, ali i promena svesti u društvu kako bi se Romkinje posmatrale kao ravnopravne građanke, a ne kao „drugačije“ ili manje vredne.
Iz ovoga proizilazi neophodnost edukacije stručnjaka i institucija, kako bi se smanjila diskriminacija i nerazumevanje, naročito kada je reč o Romkinjama. Kroz istraživanja, umrežavanje ženskih i romskih organizacija, jačanje ženskog pokreta i zagovaranje inkluzivnih javnih politika, radi se na tome da se odgovornost za suzbijanje nasilja podeli između civilnog sektora, institucija i društva u celini, jer samo sistemskim i solidarno organizovanim pristupom može doći do stvarne i trajne promene.
Nema komentara