Juče je Beograd dočekao najveći protest u istoriji naše zemlje.
Na ulicama prestonice, prošlo je negde oko 300.000 ljudi po procenama Arhiva javnih skupova što ovaj protest čini ne samo najvećim u istoriji Srbije, već i barem tri puta većim od svih dosadašnjih protesta.
Foto: Marko Antić
Za Beograd su pešačili studenti i građani sa novosadskog, niškog i kragujevačkog Univerziteta.
Pešačili su studenti i građani iz Subotice, Novog Sada, Šapca, Valjeva, Čačka, Kraljeva, Kragujevca, Jagodine, Vršca, Pančeva i Niša.
I od protesta, na prvi pogled, nije se dobilo ništa.
Na drugi pak, studenti su još jednom pokazali brojnost i mnogo važnije, ovaj protest je jasno oslikao sliku o dve Srbije - jednoj studentskoj, koja organizuje mirne proteste širom zemlje koji su sve masovniji i koji ne usporavaju i drugoj, režimskoj, koja tokom petnaestominutne tišine koristi zvučni top na građanima i koja ima samo jedan odgovor na najveću krizu koju živi - nasilje.
Studenti su još jednom pokazali zavidan nivo organizovanosti, pripremljenosti i pribranosti. Dosadašnji modus operandi režima ovog puta nije uspeo - pokušali su i u ovaj skup da kroz sumnjive momke u crnom izazovu nasilje i to nije uspelo. Obraćanje u 22 časa bilo je planirano samo sa tim na umu i zato je to obraćanje izgledalo tako traljavo i nekontrolisano, nimalo u maniru onoga na šta smo navikli.
Foto: Marko Antić
I možda je najvažnija ona poruka koju su beogradski studenti poslali sa bine a koja se izgubila u svemu ostalom čemu smo juče svedočili.
"Svrha ovih protesta nije menjanje garniture nego menjanje sistema".
To je mnogo komplikovaniji proces od petooktobarskih promena čije posledice i danas osećamo. Nasilno upadanje u Skupštinu, ma koliko primamljivo zvučalo, značilo bi da se sistem prvom ciglom gradi trulom, neustavnom i nelegalnom ciglom. A sistem u čijem je korenu takva cigla, nikad ne bi mogao rezultovati izistinski pravičnim i pravednim društvom.
Foto: Marko Antić
Nije pitanje da li će ovaj režim pasti ili ne, to je već gotovo neminovno. Ako ne padne, to je potpuni kraj svih demokratskih i pravičnih snova koje ovo društvo sanja u narednih nekoliko decenija. Ipak, ako optimistično verujemo da je ta borba već gotova idejno pa makar i ne bila formalno, to nije ni približno najvažnije pitanje.
Mnogo je važnije šta dolazi posle pada režima, da li je društvo spremno da shvati da zahtevi nisu upućeni direktno naprednjacima nego celom sistemu?
Da li je društvo spremno da i nakon smene vlasti kaže da još nije gotovo i da je sada vreme da se menja sistem?
Da li smo spremni da se promenimo na bolje ili nam još neće svanuti 6. oktobar?
Nema komentara