Piter Bruk je, u pismu koje je poslao Šekspir festivalu pre nekoliko godina, rekao da je „Šekspir fenomen koji je teško objasniti, kao Sunce ili Mesec“. Najkraća Šekspirova tragedija, a ujedno i jedna od najpopularnijih za izvođenje – Magbet – ozloglašena je kao ukleta, a i po rečima mnogih sujevernih glumaca prozvana jednostavno „škotskom predstavom“. Nakon avgustovske premijere u Budvi i septembarske u Beogradu, Milivojevićev „Magbet“ je prispeo i do novosadske publike. Predstava je nastala udruživanjem pet koproducenata:Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad, Beogradskog dramskog pozorišta, Újvidéki Színház (Novosadskog pozorišta), Budva Grad teatra iITAKA Art centra, Inđija.
Foto: Dragana Udovičić
Prošle godine, u okviru VIII izdanja Šekspir festivala, čiji je osnivač i direktor Nikita Milivojević, imali smo priliku da pogledamo italijansku verziju „Magbeta“, Sardegna Teatro/Compagnia Teatropersona, reditelja Alesandra Sere. Ukoliko Milivojevićevo izdanje ne zadovoljava naše gledalačke potrebe, bićemo u mogućnosti da, u novembru u Narodnom pozorištu u Beogradu, prisustvujemo takođe premijernom izvođenju „Magbeta“, ali u režiji Jagoša Markovića, jer naši reditelji nalaze za svrsishodno da u kratkim vremenskim intervalima koriste iste tekstualne predloške, a zbog čega je to tako možemo samo da nagađamo i diskutujemo na koktelima, ali to je već druga tema.
„Magbet“ je svojevrsna vrsta izazova za koji se reditelj priprema godinama, priželjkuje ga, ali istovremeno ga se i plaši, kako je i sam Milivojević napominjao u više navrata. Smatra se da je od svih Šekspirovskih velikih tragedija „Magbet“ najviše vezan za snove. Takođe i Frojd se bavio „Magbetom“. Jan Kot u eseju „Magbet ili zaraženi smrću“ (Šekspir, naš savremenik) navodi da u „Magbetu“ deluje isti onaj Veliki Mehanizam kao i u „Ričardu III“, s tim da je možda čak više ogoljen. „Nema tragike bez svesti. Ričard III je svest Velikog Mehanizma. Magbet je svestan košmara. U tom svetu gde se ubistvo nameće kao sudbina, neophodnost i unutrašnja nužda postoji samo jedan san: san o ubistvu, koje će prekinuti niz ubistava, koje će biti izlaz iz košmara, oslobođenje. Jer od samog ubistva gora je misao o ubistvu koje tišti, koje treba počiniti, od koga nema načina da se pobegne.”
Milivojević nudi jedno potpuno novo tumačenje: rasklapa delo, sastavlja ga na neki novi način, ali čuva strukturu. Predstava nije svakidašnja i nije rađena po određenom metodu kako neko očekuje i zamišlja da Šekspir mora i treba da bude.Milivojević se do sada uvek mnogo lakše i brže (pro)nalazio u klasičnim komadima nego u savremenim. Pretpostavimo da je jedan od razloga to što su savremeni tekstovi previše direktini i očigledni, dok on pak namerava da kroz svoj rediteljski izraz proistakne sve ono što je sakriveno, naslućeno ili neizgovoreno.
Predstava je nastala kao istraživanje u vezi sa snovima i kao takva inspirisana je raznim slikama iz snova. Neprekidno se mešaju scene realnog i fiktivnog, stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg, kroz koje se vreme nesigurno kreće u kojem pokušavamo da neuspešno razaznamo lucidna oscilovanja. Doživljaj gledaoca sveden je na više intuitivno, a manje racionalno i samo treba da prestane da razmišlja već da se prepusti i dopusti da ga muzika, svetlo i ambijent uvuku u atmosferu košmara. Izniman izbor omamljujuće muzike (Amalija Benet) koja naglašava i podvlači crtu u teskobnim i beskrupoloznim momentima. Amalija je takođe zadužena i za scenske pokrete koji su ovde impozantni i zadivljujući, ali prilično suptilniji nego što smo imali prilike da vidimo u „Vešticama iz Salema“ (Srpsko narodno pozorište, 2018.). Posebna akcentuacija je posvećena estetizaciji i vizualnosti. Nikita Milivojević i Željko Piškorić kroz suptilnu i minimalističku scenografiju grade osoben svet košmarne poetike kroz primese groteske. Poigravanje teatrom senki, prigušenim svetlima i nenamtljivim a ipak zapažajnim simbolima i motivima čine da se osećamo hipnotisani i očarani čarima i činimau prostoru „među javom i med snom“. 
Foto: Dragana Udovičić
Šekspir nikada nije jednoznačan i svaki od njegovih velikih likova je slojevit, gotovo kao junaci Dostojevskog. Lik Magbeta, kao mnogostruki ubica, koji pliva u krvi i ne suočava se sa svetom u kome postoji ubistvo. Magbet u jednom trenutku kaže: „Sem nestvarnoga, ništa stvarno nije“. On „nije onaj koji jeste“, ne prima stvarnost i neopozivost košmara iz koga ne pronalazi izlaz. Šekspirov svet, prema mišlju samog reditelja, počiva na trima rečima: strah, savest, san. Otuda verovatno i objašnjenje zašto u predstavi imamo tri Magbeta. Branislav Jerković, Arpad Mesaroš i Gabor Pongo kao tri inkarnacije Magbeta, obučeni u savremenim, tamnim odelima, možda i nisu baš najbolje rešenje. Nedovoljno iskorišćen glumački prostor svih triju glumaca: Jerković ne donosi nikakvu novu energiju, dok se kod Mesaroša i Pongoa, uprkos svakom trudu i zalaganju, oseća jezička barijera. Marko Marković kao lik Banko je prilično neprimetan na sceni. U Milivojevićevom tumačenju fizički izostaju tri veštice, koje su jedan od najinteresantnijih segmenata u drami, već su one privid proročanstva kroz „male ekrane“ diskretno šaljući jasne poruke.
Ledi Magbet je takođe prikazana kroz višeglasje i igraju je: Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Ivana Pančić, Jelena Simić i Maja Stojanović. Senzualne i erotične u haljinama u grčkom stilu komplementiraju uz Magbeta. Mračni problemi i autodestuktivnost sa kojima se nose Magbet i Ledi Magbet su zadovoljavajuće inscenirani. Vidljivo je prikazana priča o neostvarenoj ambiciji jednog para, a ambicija im je bila moć i vlast. Posebno uverljiv završetak Magbetovom spoznajom o uzaludnosti moći i saznanjem daje „život samo senka koja hoda, jadni glumac što na pozornici se sat-dva šepuri i razbacuje, a onda utihne sasvim“. Promućuran i inventivan postupak izbegavanja pompeznosti i ne pridavanja značaju Magbetovom porazu i odlaskučini da je nadmašen sam rediteljski zadatak. Rekvijemska cirkuska povorka napušta pozornicu koja ostaje pusta i iza zavesa su obrisi senki podsećajući da je „čovek san jedne senke“.
Iluzorno je iznova napominjati savremenost, odnosno svevremenost Šekspirovih dela. Iskustvo nas neprestano uči da nema nikakve suštinske razlike između perfekta i prezenta, promenili su se samo kostimi, ali ispod svih tih slojeva ostaje čovek u datim okolnostima koji u sebi nosi iste zapitanosti. U svetu „Magbeta“ ne postoji ni ljubav, ni prijateljstvo i to košmarno i haotično mesto se dvogleda i dijagnostikuje svet u kojem živimo. Milivojević će nas godišnje počastiti eventualno jednom predstavom, uspevajući da ne umanji svoju (sve)prisutnost u pozorišnom miljeu. Njegove predstave nisu slatki kolač koji bi naš želudac lako svario, one ostavljaju gorak i opor ukus čineći da ponovo poželimo da im se vratimo da još koji put pokušamo da ih razaznamo i dokučimo, iako im možda nismo dorasli, ali i da zagrebemo i kopamo po svojim dubinama ne bi li otkrili šta se tamo krije.
Nema komentara