Predstava “Drvene ptice”, napravljena u koprodukciji Hrvatskog narodnog kazališta Varaždin, i Hrvatskog narodnog kazališta Zagreb, odigrana je u subotu u selekciji predstava “Krugovi”.
Lidija Deduš, u svom dramskom prvencu “Drvene ptice”, oslikava poslednjih 5 dana života sedamnaestogodišnje Nadice. Radnja je smeštena u osamdesete godine prošlog veka, u hrvatskoj ruralnoj sredini- na selu. Narator radnje uz harmoniku je Nadici odbrojavao dane, živa muzika na sceni dodavala je osećaju tenzije i misterije. Zamračena bina sa krstom na sredini i nekoliko golih stabala, naglašavala je da će se svakog trenutka tragedija desiti. Scena podeljena na dva seoska domaćinstva, jedno jednostavno i siromašno, u kome živi Nadica sa svojim roditeljima, i drugo- bogato i gradsko u kome žive seoski doktor i njegova žena, pravila nam je jasan presek društvene hijerarhije. Kroz pet dana života na selu suočili smo se sa problemima patrijarhata primitivne sredine, ispraćenog nasiljem i alkoholizmom. Predstava se kao mozaik okrutnih scena slagala i pravila širu sliku mladalačke želje za begom, ljubavlju i slobodom. Kulminacija predstave je monolog doktorove žene Zdenke, koju je tumačila Helena Minić Matanić, u kojem nas stavlja naspram istinskog mraka ljudske prirode, kroz lanac ljudi odgovoran za Nadicinu smrt, na čelu sa njenim mužem- cenjenim i poštovanim doktorom. Za Nadicinu smrt niko nije odgovarao, selo se vratilo u svoju čauru- u kojoj se istina ne govori, samo se kroz tračeve šapuće.
Photo:Tijana Šakić
“I nikom niš. Nadica je mrtva i nikome niš.”- poslednja Nadicina replika, u tumačenju Klare Fiolić, vraća nas na srž predstave. Koja je razlika u sistemskom rešavanju problema femicida, od pre 40 godina i danas? Da li se išta promenilo? Kada će odgovorni za zločine odgovarati?
Nema komentara