Jezički mikroskop: Pismenost ne čini čoveka

„Ako bi EU odlučila da Srbiju primi bez Kosova, to bi značilo da Srbiju uopšte ni ne želi“, izjavio je predsednik Nikolić za bečki dnevnik „Prese“. Kraj navedenog izvoda trebalo bi da glasi „to bi značilo da Srbiju uopšte i ne želi“, ali greška nije do predsednika (možda je razgovor vodio na nemačkom jeziku), već do Tanjuga koji je intervju preveo i preneo.

Na ovu grešku svakodnevno nailazimo: „Protivnik [je] naučio da se valja u blatu i iz njega na čistac ni ne planira da izlazi” (Danas), „Za sistem koji nije menjan već 60 godina ni ne može da se kaže da je zakazao“ (RTV), „Fotograf koji ni ne živi na Sajlovu je sebe dobro obezbedio“ (Blic), „Neobavezno ćeretanje u kojem se od silne 'opuštencije' na kraju ništa bitno ni ne kaže“ (Vreme)...

Pravilo je veoma jednostavno, a pomalo podseća na eksplozivnu hemijsku reakciju: veznik „NI“ u kontaktu sa „NE“ postaje „I“. U skladu sa tim, ispravno bi bilo jedino „na čistac i ne planira da izlazi“, „i ne može da se kaže da je zakazao“, „fotograf koji i ne živi na Sajlovu“ i „na kraju [se] ništa bitno i ne kaže“.

Mnogo veće muke zadaje pravilo kojeg smo se dotakli prošle nedelje, pomenuvši jezički loše skovan (ali u kontekstu umetničke slobode dopušten) naziv benda Ničim izazvan. U srpskom jeziku, za razliku od engleskog, primenjujemo dvostruku negaciju.  „Nemam nikog svog“ svakako ne znači (sistemom minus i minus daju plus) - „Imam nekog svog“. Zato nećemo reći nikad prežaljeni otac, već nikad neprežaljeni otac; umesto nikad zaboravljeni događaj reći ćemo  nikad nezaboravljeni događaj; za rat nećemo tvrditi da je ničim izazvan, već ničim neizazvan. Ako ste i dalje sumnjičavi, znajte da su oblike koje smo ovde naveli kao ispravne koristili i književnici poput Ive Andrića i Isidore Sekulić.

Na kraju, priznajmo: možda je previše sitničavo baviti se finesama u oblasti negacija ako uzmemo u obzir da mnogi neznaju ni osnovna pravila, a pritom se nestide da svoje ne znanje svakodnevno prikazuju na društvenim mrežama, ni neobazirući se na činjenicu da se sa ničim ne predstavljamo tako jasno kao svojom pismenošću. Nepoznati autor se dosetio da na poslovicu „Odelo ne čini čoveka“ doda opasku „ali čini gospodina“. Isto je i sa jezičkom kulturom.