„Život je lijep, život je sada“, recenzija filma „Za danas toliko“

Nakon premijere na 52. Međunarodnom filmskom festivalu -  FEST, film „Za danas toliko“ nastavio je da osvaja publiku u bioskopima širom Srbije.

Kada bi trebalo da se objasni radnja filma, ne bismo uspeli, jer ona gotovo da ne postoji. Reditelj Marko Đorđević nam donosi priču, naizgled obične porodice Šarenac smeštene u njegovom rodnom gradu, Kragujevcu. Na velikom platnu vidimo Mocu (Filip Đurić) kako sa devojčicom Martom ( devojčica Miona Pejković) pravi čupavce, nakon čega će im se pridružiti Višnja (Ivana Vuković). Dok posmatramo ovu scenu, koja se odvija polako, sigurni smo da njih dvoje oslikavaju bračni par, iako ne postoji nijedna naznaka. Kada devojčica Marta nazove Višnju tetkom, otklanjamo sve sumnje i shvatamo da porodicu Šarenac sačinjavaju brat, njegova ćerka i sestra. Tada nas Đorđević navodi da se preispitamo šta očekujemo od filma, zašto pokušavamo da ga smestimo u određene kontekste i kalup, nalik filmovima na koje smo do sada navikli.

Foto: Fest.rs

Dok odgovaramo na ova pitanja, Šarencima se pridružuje Vasa ( Nikola Rakočević), Višnjin i Mocin brat koga su „prizvali” čupavcima. Vasa je uspeo da pobegne iz Beograda, gde već dugo živi, i da nekoliko dana provede sa porodicom. Sada, kada su svi na okupu, potpuno im se prepuštamo da nas odvedu u svoj svet, pun radosti, zabave i topline, svega što nam je svakodnevnica otrgla iz života. Ipak, Vasin lik nosi poseban osećaj nostalgije za rodnim gradom, njegovim ušuškanim ulicama pa čak i hranom koja nas okuplja u porodičnoj kući, kao što to čine čupavci Šarenaca.

Veselu energiju, šale koje neprestano zbijaju i pevušenje, nakratko prekida događaj koji ima posebno mesto u filmu. U pitanju je komemoracija njihove nastavnice Kike, što predstavlja omaž kragujevačkom Dramskom studiju koji je vodila Slavica Urošević Slaja. Zanimljivo je da su glumci zapravo potekli iz ovog studija, a u monolozima o njoj čujemo koliko je ovaj deo detinjstva za njih bio važan, jer je uspela da stvori jedan svet pun radosti i smeha, u teškom ratnom periodu.

Ponovo posmatramo Šarence kako uživaju u letnjim danima, u svojim malim ritualima koji su dragoceni za njih, a sve to upotpunjuju kadrovi prelepe letnje prirode. Topao i emotivan ton, prelivanje boja od izlaska do zalaska sunca, protežu se kroz celi film i bude dobro poznat osećaj bezbrižnosti, uspomene na sve letnje raspuste i odmore van velikih gradova i nešto što nam se možda trenutno čini neuhvatljivim i nikada više doživljenim. Ponovo, nije slučajno da je radnja smeštena baš u Kragujevcu, manjem gradu, kako bismo zavirili u neke druge živote gde se ne juri za obavezama, ne odlažu druženja i gde se živi baš sada, u ovom trenutku.

Pozadinska muzika je izuzetno bitna za ovaj film, reditelj se poigrava sa izborom, pa tako možemo čuti i Garavi Sokak, ali i Vladu Divljana u posednjoj sceni. Ipak, Kemal Monteno i pesma „Vratio sam se živote“ su postali glavno obeležje Đorđevićevog filmskog ostvarenja. I svaka od navedenih pesama sa razlogom zauzima posebno mesto, oživljavajući svaku pomenutu emociju.

 Šarencima u posetu dolazi kumova ćerka iz Bosne sa željom da studira u Kragujevcu. Nakon uspešno položenog prijemnog ispita, svi zajedno odlaze u Bosnu da iznenade kumove. Njihov susret je pun ljubavi i radosti, ali i tuge koju svaki protagonista nosi u sebi. Kada smo već toliko ogoljeni i  prepušteni talasu svih lepih emocija koje je teško verbalizovati, što čini ovaj film posebnim, na kraju dobijamo scenu spremnu da nas potpuno emocionalno raspe. Đorđević to radi kroz razgovor Moce i kuma (Goran Bogdan) u kome shvatamo nešto što smo od početka filma mogli da naslutimo, ali na način da film ne dobije tužan ili patetičan ton. Čak i u takvoj situaciji, Moca, kao i cela porodica Šarenac svojim optimizmom i simpatičnim šarmom brišu manje lepe stvari i podsećaju na sve ono dobro što život donosi.

Na kraju, reditelj je zasigurno uspeo u svojoj zamisli. Obrisao je granicu između publike i glumaca, postali su nam opipljivi, a njihova energija se ušunjala u svakog pojedinca. „Za danas toliko“ jeste podsetnik da svojim najbližima pokažemo koliko su nam zaista važni.