Na ovom svetu sam 37 sati. Video sam palačinke, stepenice, ptice, prozore i stotine automobila. Video sam i oblake, policajce, lekara, baku i deku. Mama kaže da više ne žive zajedno u kući sa ležaljkom. Baka tamo živi sa prijateljem Leom, a deka negde daleko. Video sam ljude sa različitim licima, veličinama i mirisima kako razgovaraju. Svet je kao da su svi TV kanali upaljeni istovremeno – ne znam gde da gledam i koga da slušam. Postoje vrata i još vrata. Iza svakih vrata su još jedna unutrašnjost i još jedna spoljašnjost. Stvari se stalno događaju. Nikada ne prestaju. A svet stalno menja svoju osvetljenost i toplotu. Svuda oko nas su nevidljive bakterije. Kada sam bio mali, znao sam samo za male stvari. Sada mi je pet godina i sve znam!
(whatyouneedtowatch.com)
Ovaj citat predstavlja suštinu filma – adaptaciju na svet nakon višegodišnjeg zarobljeništva. Irski režiser Leni Ejbrahamson radio je na nekoliko filmova pre „Sobe” (Room) među kojima je najpoznatija drama „Frenk“ (Frank) koja se bavi usamljenošću frontmena jednog benda u usponu. Između ostalog i u „Sobi” se poigrava sa tom temom, ali na drugačiji način.
U samom centru filma su majka i sin. Svi ostali likovi, ma koliko bili prisutni u filmu, nekako padaju u drugi plan.
Majku igra Bri Larson, irska glumica koja je do sada uglavnom igrala u serijama i manje poznatijim naslovima. Za ulogu u ovom filmu nagrađena je, između ostalog, „Zlatnim globusom“, „Baftom“ i „Oskarom“. Devetogodišnji Džejkob Tremblej igra petogodišnjeg Džeka, koji je čitav život proveo u jednoj zatvorenoj sobi. Oni koji nisu pročitali sinopsis filma ili pogledali trejler, na prvi pogled bi mogli da pomisle da je ovo još jedna priča o siromašnoj samohranoj majci. Ali nije tako. Ovo je priča o majci i sinu koje čovek drži u sobi pod sigurnosnom bravom već sedam godina. Uprkos takvoj tematici, film se ne ubraja ni u trilere ni horore već je psihološka drama. U toj maloj sobi nalaze se kuhinja, kupatilo i dnevni boravak. Iako se nalaze u bezizlaznoj situaciji, Džek je nije ni svestan. Majka se trudila da ga zaštiti od stvarnosti i od Nika, njihovog tamničara i Džekovog oca. Uvek se igrala s njim, pričala mu priče i tako mu prećutkivala istinu, iako je često bila silovana. Teške situacije je činila podnošljivijima i svom sinu pružala neku utehu.
Prva polovina filma prikazuje koliko je snažna majčinska ljubav, dok se druga bavi adaptacijom na stvarni svet. Kao neko ko je čitav život proveo u jednoj prostoriji igrajući se i misleći da na svetu postoje samo ta soba i televizor, Džeku je u početku teško da prihvati istinu. Teško mu je da prihvati da postoje drugi ljudi jer se njegov svet godinama svodio na te male stvari, koje su u njegovim očima godinama predstavljale njegov ceo svet.
Ni Džekovoj majci nije lako da se prilagodi na svet posle sedam godina zatočeništva. Pored toga, stalno je suočena sa osudama oca koji je se gadi jer je bila žrtva silovanja, dok sa unukom ne želi ni da razgovara.
(elementpictures.ie)
Film je bio nominovan i za nekoliko „Oskara”, između ostalog i za scenario i režiju. Ema Donohju je adaptirala sopstveni roman. Ema je napisala osam romana, a „Soba” je prvi po kojem je napravljen film. Ideju za knjigu je dobila nakon slučaja austrijske porodice Fricl kada je otkriveno da je otac držao svoju ćerku u podrumu 24 godine.
Utisak skučenosti u sobi je postignut tako što je snimano kamerom sa širokom sočivima u prostoriji tri puta tri metra. Kamere su često u fokus stavljale likove, a zidove izbegavale. Ako su želeli da prikažu koliko je mesto malo, trudili su se da u kadar uhvate dva ćoška. Kada se Bri Larson se pripremala za ulogu tako što je mesec dana provela u izolaciji bez telefona i interneta. Pored toga, istraživala je psihološke uticaje na ljude koji su bili zatvoreni. Izolacija joj u početku prijala, ali je poslednjih dana često plakala.
Čak je i poster za film lepo osmišljen. Prikazuje majku i sina na slobodi, ali su u pozadini i četiri zida, naglašavajući još uvek prisutnu zatvorenost koja ih i dalje prati.
Nema komentara