U današnje vreme žestoke centralizacije, čini se da filmska umetnost nije izuzetak. Ipak, kao suprotnost „pohodima“ mladih filmskih stvaralaca na Beograd, postoje reditelji koji svoju karijeru grade ne napuštajući Novi Sad. Svakako jedan od najzapaženijih među njima jeste Miloš Pušić, čiji se treći film, „Heroji radničke klase”, bliži premijeri nakon gotovo decenije od prethodnog mu filma, što je bio naš glavni povod da ga podrobnije ispitamo o njegovom, i uopšteno razvojnom putu jednog filmskog stvaraoca.
Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com)
Počnimo od tvog poslednjeg filmskog projekta – „Heroji radničke klase” konačno su, reklo bi se, pred premijerom. Film je više od šest godina bio u produkciji, što nije ni čudo s obzirom da si u snimanje krenuo bez novčane podrške Filmskog centra Srbije, a poslednje dve godine „progutala” je korona. Možeš li reći nešto više o razvojnom putu tog filma?
– Zavisi šta podrazumevaš pod razvojnim putem jer tu ima i puno praznog hoda. Ideja i prvi okvir scenarija je nastala još negde 2011/2012. godine. Ivan Knežević i ja smo napisali prvu ruku scenarija, bili primljeni na Script station, program za razvoj scenarija pri Talent campusu Berlinala. I uprkos ogromnom zaletu tu smo zastali. U međuvremenu sam snimio svoj drugi film „Odumiranje”, a ovaj scenario je bio na čekanju. Dobili smo neka sredstva za razvoj projekta i to je bilo to. U nekom trenutku Dušan Spasojević nam se priključio, doneo nešto novo scenariju, unapredio likove i radnju i film je bio spreman za snimanje. Nismo više želeli da čekamo i rešili smo da snimimo makar deo filma, po neku scenu, na osnovu čega bismo tražili dalja sredstva. A onda se desilo nešto magično – svima u timu se scenario toliko dopao da su me „nagovorili” da snimimo film do kraja – kako god. To smo i uradili. Takav gest kolega i prijatelja daje nadu da sve ovo ima smisla. Film je zapeo u post produkciji i to se strašno oteglo. Taj period me je užasno iscrpeo, čak me zamara da ovde govorim o tome. U svakom slučaju, 10 godina nakon prve ideje film je gotov i biće uskoro prikazan. Nadam se da je sam film zanimljiviji od sage o njegovom nastanku. U svakom slučaju teme kojima se film bavi nisu ni malo zastarele, što dosta govori o našoj stvarnosti.
Dešava se da mladi reditelji po izlasku sa akademije, ili u vidu završnog studentskog rada, krenu u snimanje dugometražnog filma „bez para” (što je bio slučaj i sa tvojim prvencem, „Jesen u mojoj ulici”, ukoliko se ne varam?), ali to obično bude prvi i poslednji takav poduhvat, guran mladalačkim entuzijazmom na početku karijere. Ti si se, nakon izgrađene karijere, vratio takvom načinu rada pri „Herojima“ – koliko je bilo drugačije raditi u takvim uslovima s tom vremenskom distancom?
– Pre svega ovo nije baš tačno. „Jesen u mojoj ulici” je film koji je realizovan sa skromnim budžetom ali ne bez novca. Sniman je na filmskoj traci što samo po sebi nije jeftino a taj dokumentarni izgled koji film ima bio je u planu od samog početka. Isto tako „Jesen” govori o par prijatelja iz „kraja” i dešava se skoro u potpunosti u par ulica u kojima smo odrastali. Gledano na taj način budžet je bio skoro pa odgovarajući za ono što smo hteli da uradimo. Naravno taj suludi entuzijazam koji je vezan za naše godine, želje i ambicije posle studija, nadoknađivao je sve manjkavosti. „Heroji” su mnogo neizvesniji i na neki način luđi projekat u produkcijskom smislu. Film koji smo snimili je urađen skoro bez budžeta. Nisam verovao da ćemo snimiti ceo film ali su mi entuzijazam i podrška glumačke i tehničke ekipe pomogli da sve izguram do kraja. Uprkos užasno teškim uslovima produkcije tu je na neki način ostvaren ideal onoga kako bih voleo da radim a to je da snimam film sa prijateljima.
Pomenuo si jednom prilikom da si kao dete sanjao da projektuješ zgrade, i koliko si se razočarao kada si uvideo kako sve to u stvarnosti funkcioniše. Budući da je to donekle tema „Heroja”, pretpostavljam da je dosta tvog ličnog u projektu i da je to lično bilo znatan motivacioni faktor?
– Zanimala me je arhitektura. Video sam u tome nešto plemenito zanimljivo, uzbudljivo. Verovatno je to iluzija iz srednjoškolskih dana i putovanja po gradovima koji i dalje drže do sebe. Kako se Novi Sad sve više menjao planovi su postali nevažni, investitori sve moćniji a građani naviknuti na pristojan život zbijeni u svoje stančiće u potrazi za parkingom i novcem za kiriju. Od plemenitog posla arhitektura je postala sluga prihodovanju uskog kruga ljudi. Bez ikakvih estetskih i kvalitativnih kriterijuma. To je samo jedna od tema „Heroja”. Taj film jeste neka vrsta refleksije na ono u šta se pretvorio Novi Sad u tranzicionom periodu. Međutim, dominantno govori o tome kako je novac postao važniji od svega. Od udobnosti stanovanja, pristojnog života pa do relativizacije morala i na kraju krajeva zdravlja.
Foto: „Heroji radničke klase”, film Miloša Pušića
U liniji sa prethodnim pitanjem, bio si u prilici da sediš u komisiji Filmskog centra Srbije u kategoriji za debitantski film. Takođe, već neko vreme si na katedri za režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pa samim tim i deo komisije za prijemni ispit za mlade reditelje. Koliko mladi ljudi s nečim ličnim pristupaju prvim projektima i uopšte rediteljskom pozivu? Da li su lične priče preduslov za dobar film ili je bitnija neka opšta zainteresovanost za svet?
– Tu je suština. Šta te interesuje, šta te inspiriše, a šta boli? Da li ima nešto što zaista želiš da kažeš? To stalno pokušavam da prenesem studentima i veoma mi teško pada kada vidim da kod nekog mladog čoveka to ne postoji. Treba da se baviš filmom mesecima ili godinama, da prođeš kroz sve i svašta dok film ne stigne na platno. Ako u filmu na kome radiš ne ostaviš deo sebe velike su šanse da rezultat bude nebitan. I tebi i drugima.
Radoznalost ili zainteresovanost za svet kako ti kažeš je preduslov za ovaj posao. Kako da se baviš režijom ili pisanjem scenarija ako te ne interesuje svet i ljudi koji ga oblikuju? U debitantskim projektima koje sam imao prilike da čitam na konkursu se sve to vrlo jasno vidi. Odmah se izdvoje scenariji u kojima postoji nešto iskreno i lično od scenarija koji su bledi i neubedljivi. Delimična potvrda ovoga je da su najuspešniji filmovi naše kinematografije u poslednjoj deceniji upravo mali lični filmovi mladih autora.
Pandemija korone imala je deficitaran učinak po gotovo sva polja života. Bioskopi nisu izuzetak, ali serijska produkcija je jača nego ikada pre. Čak u poslednje vreme prevladava mišljenje da je kod nas lakše doći do sredstava za seriju nego za film. Kao neko ko je pisao scenario za seriju „Glicerin” sa Ivanom Kneževićem, sigurno imaš neko mišljenje o tome. Koji je trenutni status tog projekta, imaš li neke planove na tom polju u skorijoj budućnosti, i kako uopšteno gledaš na srpsku serijsku produkciju?
– Mislim da pandemija nema direktne veze sa ekspanzijom serijskog programa. To je eho nečega što se već par godina dešava u inostranstvu kao i pojave mnogobrojnih kanala kojima je odjednom potreban konkurentan sadržaj. Ne stižem da ispratim sve serije koje se pojavljuju a čini mi se da nije ni vredno ispratiti baš sve. Za pravljenje toliko TV programa potrebni su ozbiljni scenarističko-rediteljski timovi. Mi smo mala zemlja i malo tržište pa nemamo dovoljno zanatlija koji umeju taj posao da urade kako treba. Ipak, pojave se serije koje se izdvoje kao npr. „Porodica”. Naš projekat „Glicerin” je u fioci već dugo vremena. Izgleda da nema interesovanja za takvu politički nekorektnu „cringe” komediju.
Znamo i da je tvoj dokumentarac o Draganu Stojkoviću Piksiju u završnoj fazi, možda je ovo savršen momenat za premijeru tog filma, posle najskorijeg uspeha sa prezentacijom i uspešnom kvalifikacijom za Svetsko prvenstvo? S druge strane, očito je da je priča tog čoveka daleko od okončane – dokle planiraš da pratiš njegov rad i uspehe, a šta planiraš da ostaviš kao „finale” van platna?
– Još jedan od mojih maratonskih projekata za koje i zaboravim kada je počeo. Ideja mi je bila da posle dosta mračnih tema kojima sam se bavio napravim inspirativan film posle koga će se gledalac osećati dobro. Niko nije ni slutio da će se u toku snimanja desiti sve ovo. Naravno, drago mi je zbog novonastale situacije.
Sa svim aktuelnim dešavanjima. Selektorskim uspehom, plasmanom u Katar, film dobija potpuno novu dimenziju. I mene zanima u kom smeru će se dalje kretati. Svakako je ovo jedan od mogućih završetaka filma ili početak nekog sledećeg. Piksi je nadasve inspirativan čovek od koga može da se nauči mnogo, ne samo o fudbalu. Trenutno puštam da me taj film vodi umesto da pokušavam da ga ukrotim.
Foto: cinemacity.org
Film Marka Đorđevića „Moj jutarnji smeh”, koji je pokupio brojne nagrade po festivalima, prvi je projekat koji si producirao a da ga nisi sam režirao. Mada na prvi pogled to ostvarenje može zaličiti na još jednu u nizu srpskih socijalnih drama, gledalac ubrzo uviđa da je u pitanju posve drugačije, mnogo toplije ostvarenje. Šta je tebe privuklo ovoj filmskoj priči i navelo da se priključiš kao producent?
– Povezao nas je Filip Đurić, glumac i prijatelj sa kojim obojica radimo. Pre toga sam gledao Markov kratki film „Ujed pčele u velikim pčelicama” i oduševio sam se slobodom i idejama koje su uneli u ovaj mali film bez ikakvog budžeta. Marko je započeo snimanje sledećeg kratkog filma, rešio da napravi dugometražni film od tog materijala ali su skoro svi producenti kojima se obratio odbili projekat jer im se činio nevažan i loš. Nasuprot tome, bio sam fasciniran nekima od scena koje sam video. Verovao sam da mogu da naprave dobar film i pokušao da im dam svu moguću podršku. U tom trenutku i naš ko-producent Ivica Vidanović iz Cinnerenta se uključio u projekat i zajedno smo izgurali snimanje do kraja.
Premijera filma bila je predivna, sav trud koji je pre svega Marko sa glumcima uložio u film došao je do izražaja. Ljudi su prepoznali u toj priči nešto novo, Markov specifičan senzibilitet i kompaktnost ekipe. Ubeđen sam da je još nešto doprinelo da film tako dobro korespondira sa publikom. Zvuči banalno ali to je film koji je napravljen iz čiste želje i strasti da se ispriča priča. Bez ikakve kalkulacije, bez festivalski poželjnih tema i bez podilaženja publici. Time se izdvojio.
Na upravo završenom konkursu Filmskog centra Srbije Marko i ti dobili ste sredstva za njegov sledeći film, što jasno ukazuje da planiraš da nastaviš da se baviš produkcijom. Da li je ta odluka proizvod određenih ličnih pobuda, ili je u pitanju organski produžetak koji dolazi u karijeri svakog filmskog stvaraoca, svojevrsna druga strana medalje kada se radi o doprinosu srpskoj kinematografiji?
– To se jednostavno desilo organski. Marko i ja smo prijatelji, imali smo sjajnu saradnju na prethodnom filmu. Bilo bi čudno da nismo nastavili u ovom smeru. Producentski i rediteljski posao se kod nas često strogo razdvajaju, a po meni nisu daleki, jedan drugog dopunjuju i pomažu nastanku filma. Ako obratite pažnju na špice na stranim filmovima uopšte nije redak slučaj da je reditelj producent sebi ili na projektima kolega u koje veruje. Produkcija se doživljava kao dosadan birokratski posao a u stvari može da bude inspirativna i kreativna. Lepo je pratiti kako pomažete da neko snimi svoj film.
Neretko se pri opisima tvojih filmova spominješ kao „mlad reditelj”, a uskoro ćeš navršiti 42 godine, dok se, na primer, fudbaler smatra mladim do 25. godine. Poređenje nije najsrećnije, za reditelja treba gomila iskustva, jedan Haneke je snimio svoj prvi film zakoračivši u petu deceniju života, ali opet mi se čini da ova etiketa kao da pokušava da zamaskira činjenicu da zaista mladih filmskih reditelja nema, to jest da im se retko pruža šansa?
– Uvek se nasmejem kada čujem to. Zabavi me. Ali to su realne okolnosti, pošto je film skupa zabava prođe puno vremena dok ne stignete do filma. A valjda bi bilo logično da mlad čovek snima svoj prvi film. Statistika demantuje logiku. Postoji tu još jedna stvar koja se retko pominje. Mladi reditelji često po završenoj filmskoj školi čekaju na svoj veliki film. Sanjaju milionske budžete. Nisu objektivni prema sebi. U tom čekanju, vijanju novca i kontempliranju prođe prvih desert godina i već ste bliži četrdesetoj. Drago mi je da sam bio dovoljno nepromišljen i da sam snimio svoj prvi film sa 28 godina.
Što se mladih glumaca tiče, tu je situacija donekle bolja. Jedan od njih je Filip Đurić, s kojim si sarađivao na više projekata i koji zasluženo dobija istaknute uloge u televizijskim i bioskopskim ostvarenjima. Kakav je osećaj pratiti razvoj jednog tako talentovanog glumca, od uloge Promaje u „Jeseni u mojoj ulici” do uloge Dejana u „Mom jutarnjeg smehu”? Misliš li da, u ograničenim budžetima srpske kinematografije koji ne ostavljaju prostora za dovoljnu meru glumačkih proba, rešenje leži u okupljanju svojevrsne „glumačke porodice” stalnih saradnika?
– Filip i ja smo zajedno počeli da se bavimo ovim poslom. „Jesen” je njegov i moj prvi film. Neverovatno mi je drago što njegovo vreme upravo dolazi. Retko talentovan i posvećen glumac. Mnogi reditelji to prepoznaju tek sada. Radujem se svakoj novoj saradnji i druženju sa njim. Nadam se da nas tek čekaju novi zajednički filmovi. Svaki glumac koji drži do svog posla će vam reći da priželjkuje temeljan i kreativan proces priprema. Na taj način dolazi do uloga koje se pamte. Najčešće ovo nije praksa. Delom je to zbog budžeta a većim delom zbog nezainteresovanosti reditelja i produkcija. Zato se glumci obraduju radu sa kolegama koji žele da im posvet neophodnu pažnju.
I, za kraj, reci nam kakva je sada jesen u tvojoj ulici, više od deceniju kasnije? Da li klinci iz kraja još uvek sakupljaju pare za more, da li još uvek imaju želju da se izbore za nešto, za neki drugačiji život, ili polako ćutke počinju da prihvataju šta im je servirano?
– Skoro sam šetao Detelinarom, 15 godina posle snimanja „Jeseni”. Nije se mnogo toga promenilo. Osećaj je čudan - istovremeno mi je drago što je to taj isti kraj, ali me obuzme i melanholija kada shvatim koliko sporo se stvari menjaju. Uprkos tome što je deo društva duboko utonuo u apatiju srećem puno mladih pametnih, zanimljivih ljudi – oni ulivaju nadu. Hoću da verujem da uvek postoje oni koji žele da se izbore za nešto bolje. To je jedini način.
Nema komentara