Tehnologija koja nam je darivala pametne telefone i televizore visoke rezolucije već je dovoljno neverovatna, tako da je veštačka inteligencija u najmanju ruku zapanjujuća pojava. No, čini se da je američki nezavisni studio za stop-moušn animaciju „ Laika “ prešao igricu stvorivši film „Wildwood “ koji je jedan od glavnih favorita u kategoriji za najbolji animirani film prema trenutnim holivudskim prognozama i kvotama na platformama poput Gold Derby-a. Za njegovu izradu bilo je potrebno 16 godina rada i opiranja mejnstrim pomodarstvu.
Foto: Ilustrator Carson Ellis, preuzeto sa: cineamo.com
Studio „Laika“ još od filma „ Coraline “ (2009) gradi prepoznatljiv umetnički identitet na granici bajke i horora. Njegovi junaci nisu pošteđeni straha, usamljenosti i gubitka, niti se njihovi problemi rešavaju jednostavnim povratkom u sigurnost poznatog sveta. Pouka njihovih priča jeste da zona komfora nije udobna, ona je samo poznata! U „ ParaNormanu “ (2012) nerazumevanje i društveno odbacivanje postaju pokretači priče, dok „ Kubo and the Two Strings “ (2016) kroz fantastičnu avanturu progovara o porodičnom nasleđu, sećanju i smrti. Ono što ove filmove povezuje nije samo njihova vizuelna prepoznatljivost, već i spremnost da se deca ne tretiraju kao publika kojoj treba pojednostaviti svaku emociju.
Naprotiv, „Laika” stvara priče koje roditelji i deca mogu gledati zajedno, a da iz bioskopske sale ne izađu sa istim pitanjima i odgovorima. „Wildwood ” nastavlja tu tradiciju kroz adaptaciju istoimenog romana Kolina Meloja, ilustrovanog radovima Karson Elis. U središtu priče nalazi se Pru Mekil, devojčica koja kreće u potragu za svojim otetim mlađim bratom nakon što ga odnesu vrane. Traganje je vodi u tajanstvenu šumu nadomak Portlanda, prostor naseljen neobičnim stvorenjima, sukobljenim zajednicama i silama koje ne podležu pravilima svakodnevnog života. Ali šuma u bajkama nikada nije samo šuma. Ona je granica između poznatog i nepoznatog, mesto na kojem se junaci suočavaju sa opasnostima koje ne mogu unapred da razumeju. Ulazak u nju znači napuštanje sigurnosti, ali i mogućnost da se svet sagleda iz drugačije perspektive.
Iza ovog fantastičnog sveta stoji produkcijski poduhvat čije razmere teško možemo da zamislimo gledajući samo trejler. Za „Wildwood ” izrađena je 231 lutka i 136 scenografskih celina. Svaki lik, svaki pokret i svaki detalj okruženja deo su procesa u kojem se iluzija pokreta stvara fotografisanjem niza neznatnih promena fizičkih objekata. Međutim, reditelj Trevis Najt ne romantizuje sopstveni stvaralački postupak. U razgovoru za “The Irish Times” stop-motion animaciju opisao je kao „najgluplji, najteži i najbolniji način snimanja filma“, ali upravo u toj gotovo brutalnoj iskrenosti krije se zanimljiva protivrečnost. Zašto bi neko birao jedan od najzahtevnijih načina stvaranja filma u industriji koja neprestano traži načine da proizvodnju ubrza?
Odgovor nije nužno u nostalgiji za nekim navodno čistijim vremenom filmske umetnosti. “Laika” ne radi u tehnološkom vakuumu niti odbacuje digitalne alate. Naprotiv, u produkciji “Wildwood-a” korišćena je i napredna tehnologija trodimenzionalne štampe, uključujući više od 142.000 posebno izrađenih izraza lica. Digitalni modeli tako postaju fizički objekti koje animatori postavljaju na lutke, menjajući njihove izraze kadar po kadar. Računar, dakle, nije neprijatelj umetnika. On može biti sredstvo koje mu omogućava da postigne ono što bi tradicionalnim postupcima bilo daleko teže ostvariti.
Pravi sukob počinje onda kada tehnologija prestane da bude sredstvo i počne da pretenduje na ulogu samog stvaraoca. Najt je u intervjuu za The Playlist, govoreći o mogućnosti korišćenja generativne veštačke inteligencije u “Laiki”, odgovorio krajnje nedvosmisleno: „ Apsolutno, jebeno ne. “ Nema mnogo prostora za diplomatsko tumačenje takvog odgovora. Najt ne pokušava da ublaži stav kako bi zadovoljio svakoga, već otvoreno brani ideju da umetničko stvaralaštvo mora ostati povezano sa ljudskim iskustvom. Njegov argument nije da je svaka nova tehnologija štetna, nego da sposobnost proizvodnje slike nije isto što i sposobnost da se razumeju osećanja koja toj slici daju smisao.
Ipak, ovde treba bit oprezan. Nije svaka ručno izrađena lutka automatski umetnički vrednija od digitalno modelovanog lika, kao što ni svaki proizvod generativne tehnologije ne može biti ocenjen samo na osnovu alata kojim je nastao. Romantizovanje zanata može biti jednako površno kao i nekritičko oduševljenje tehnološkim novitetima. Ono što Laikin pristup čini zanimljivim jeste način na koji tehnologiju uključuje u proces, a da fizička izrada, rad animatora i njihove odluke ne nestanu iza konačne slike.
Nije presudno samo koliko je vremena potrebno da se nešto napravi, već šta se tim radom postiže i da li rezultat opravdava uloženi trud. A uloženi trud nije mala stvar. Produkcija ovakvog filma zahteva specijalizovane umetnike, složenu organizaciju rada, velika finansijska sredstva i infrastrukturu koja se ne može uspostaviti preko noći. Laikina umetnička ambicija zato ne može biti odvojena od ekonomskih okolnosti u kojima filmovi nastaju.
Missing Link (2019), prethodni dugometražni film studija, osvojio je Zlatni globus za najbolji animirani film, ali nije ostvario očekivani bioskopski uspeh. To nas vraća pitanju koje se često zanemaruje u pričama o umetničkoj upornosti: koliko prostora filmska industrija ostavlja projektima koji odbijaju da se prilagode najbržem i najpredvidljivijem putu do zarade?
Entuzijazam umetnika jeste važan, ali sam po sebi ne plaća račune niti garantuje da će publika prepoznati vrednost njihovog rada. Zato “ Wildwood ” nije zanimljiv samo kao još jedan fantastični svet koji je “Laika” uspela da oživi. On otvara raspravu o tome šta danas očekujemo od umetnosti, koliko smo spremni da cenimo proces koji ne može da se ubrza bez posledica i gde povlačimo granicu između tehnološkog napretka i zamene ljudskog rada. Pritom, još nismo ni morali da donesemo konačan sud o kvalitetu samog filma. Njegova produkcija i Najtovi javni istupi već su dovoljni da postave pitanja na koja filmska industrija nema jednostavan odgovor. Možda je upravo zato važno što se ova priča odvija u šumi. U nju se ulazi bez potpune kontrole nad onim što nas čeka, bez garancije da ćemo pronaći ono zbog čega smo krenuli i bez obećanja da će svaki napor biti nagrađen.
Umetničko stvaralaštvo ne funkcioniše mnogo drugačije. Nije svaki ručno izrađeni svet remek-delo, niti svaka tehnološka inovacija predstavlja pretnju. Ali ako umetnost svedemo na pitanje koliko brzo i jeftino možemo da proizvedemo nešto što liči na stvarnost, rizikujemo da zaboravimo zašto smo uopšte želeli da stvaramo nešto novo. Šuma koju je “Laika” izgradila možda jeste fantastična, ali pitanje koje postavlja sasvim je stvarno: kada mašina može da proizvede gotovo bilo koju sliku, šta je ono ljudsko čega još nismo spremni da se odreknemo?
Nema komentara