Prošlo je četvrt veka od prvog Prajda u Beogradu, koji je 2001. godine ostao upamćen po nasilju nad učesnicima i učesnicama. Takozvani „Krvavi Prajd” je doneo još veći strah i zabrinutost za položaj LGBT+ ljudi u Srbiji, a brojna pitanja od tada i dalje ostaju bez odgovora. Kroz važne razgovore, šetnju ponosa i zabavne događaje, ovogodišnji Beograd Prajd je ponovo skrenuo pažnju na dugogodišnje probleme sa kojima se suočava ova zajednica, sa istom porukom kao i pre 25 godina: „Ima mesta za sve nas”.
Aleksandar Savić, poznatiji kao Alexis Plastic, je dreg kraljica iz Beograda. Kroz svoje mnogobrojne aktivnosti, performanse, nastupe, organizaciju događaja i jedinstven stil stekao je veliko praćenje na društvenim mrežama. Neki od projekata po kojima ljudi prepoznaju Alexis su žurka „TUN” i serijal skečeva „Alexis se šetka po gradu” u kojem na duhovit i satiričan način razgovara sa prolaznicima u Beogradu i Novom Sadu, a 2021. godine je bila proglašena za Kraljicu Prajda i već godinama unazad se angažuje na ovoj manifestaciji. Formalni razgovori o stanju društva su uvek važni za Alexis Plastic, ali umetnost i zabava su često oblik edukacije sa najviše ukusa.
Foto: Anika Makarić Pavlović
Šta ti je na ovogodišnjem Prajdu izgledalo drugačije u odnosu na prethodne godine, u pogledu ispunjenja zahteva zajednice?
Angažovan sam oko Prajda jer je to za mene najvažniji LGBT+ događaj u godini, iako u ovim političkim uslovima nije dovoljno prepoznat od strane donosilaca odluka. Međutim, on je i dalje važan kao sredstvo za vidljivost i osnaživanje LGBT+ ljudi i za ukazivanje na probleme sa kojima se suočavamo. Ove godine je događaj posebno bitan jer smo obeležavali 25 godina od prvog prajda u Beogradu. Mislim da je suludo pričati o bilo kakvom napretku. Kada su u pitanju zakoni, nije napravljen skoro nikakav pomak od 2012. godine. Čak smo imali i zabrane Prajda, tako da su poslednja dva više prošla u izražavanju solidarnosti članova zajednice i sugrađana. Više smo razgovarali o promeni vlasti, borbi protiv korupcije i stvarima koje su potrebne za bilo kakvu zakonsku promenu. Čuli smo od aktuelnog ministra za ljudska i manjinska prava da se radi na predlogu zakona o istopolnim zajednicama, što je jako bizarno i performativno s obzirom na to da nam predstoje parlamentarni izbori. Ne znam da li je to bio pokušaj režima da prikupi neke poene kod LGBT+ zajednice, ali bilo je suludo.
Šta misliš o pozivima na bojkot Prajda prošle godine?
Prajd uvek ima jako tešku ulogu. Svi nešto zahtevaju od njega i svi imaju ideju kako on treba da izgleda, a malo ko nudi rešenja. Tako bi svi da budu bezbedni na Prajdu, a da se on održava bez policije; da ne vređa ničija verska osećanja; da bude radikalan; da adresira apsolutno sve društvene probleme, ali da ne traži reciprocitet podrške u drugim grupama ljudi; da ima fantastičan koncert, ali da se ne potroše pare; da bude izvrsno organizovan, ali da niko ne bude plaćen. Organizatori imaju težak zadatak. Uvek se nađe neko ko će da bojkotuje Prajd. To je njihovo pravo, ali ja se sa time ne slažem. Čini mi se da se većinska LGBT+ zajednica kod nas ne slaže, obzirom da je ovogodišnji Prajd posetilo hiljade ljudi. To ne znači da ne treba da razgovaramo, samo mislim da je bojkot vrlo često potpuno promašen izbor sredstva za borbu.
Mediji često ističu političku i angažovanu stranu tvojih nastupa. Koji deo tvog performansa je čista zabava, a koji otvara važne razgovore o društvenim temama?
Dok radim svoje nastupe i slično, ja sigurno adresiram neke političke stvari, ali ne znam koliko ljudi uspevaju da to pročitaju zato što mi to nije ni glavni cilj. Meni je prvenstveno namera da ljudima budem zabavan, da ostavim neki utisak, možda podelim nešto lično. Uz to, ja sam osoba koja ima vrednosti i principe, pa je i logično da ću povremeno da uputim i na aktuelnu političku situaciju u zemlji ili negde u svetu. Postoje borbe koje su mi bliske. Još kada nisam imao ovoliko pratilaca bilo mi je bitno da se angažujem i da pokažem solidarnost. Imao sam 7 godina kada je pao Milošević, išao sam svaki dan posle škole na proteste sa tatom, bilo bi potpuno neprirodno da ja sada budem neki apolitični teletabis. Sa druge strane, to nije toliko važno za moj dreg, samo je prosto neodvojivi deo mene. Ako je umetnost stalno previše politički eksplicitna, to bude malo naporno i dosadno. Trudim se da serviram te stvari ljudima suptilno, ali ne podmuklo. Važno mi je da ljudi znaju gde stojim po pitanju svih mogućih tema.
Kako bi približio dreg nekome ko o tome ne zna ništa?
Dreg je teško objasniti ljudima, a da ne zvuči kao da je neko objašnjenje sa Vikipedije. Mnogo je bolje da se doživi. Čak ne mislim da se doživi onlajn, nego u vidu nekog šoua ili događaja na kom se radi dreg. Ovo može da bude toliko puno stvari, od fantastičnog lipsinka na baladu, ili neke plesne tačke, do stendapa, skečeva i tako dalje. Dreg je umetnička forma koja može da se poveže sa bilo kojom drugom umetnošću. Može da bude jako zabavna, emotivna i da nas nekad navede da preispitujemo sebe. Ljudi koji su van gej zajednice često misle da se radi samo o muškarcima koji imitiraju žene - dreg je mnogo više od toga, i ne mora nužno da bude to. Ta transformacija je inicijalno možda najintrigantnija stvar, ali kada zagrebeš malo dublje, ispostavi se da je to možda i najmanje interesantno.
Koji ti je susret tokom snimanja na ulici ostavio najveći utisak?
Svi fini i simpatični ljudi uvek ostave izuzetno lepe utiske, pa uvek mogu da pričam o njima. Međutim, moj lični favorit je momak koji je bio homofobičan i tokom snimanja mi saopštio da je ubio prosjaka kada je imao devetnaest godina. Nikad to nismo ubacili u finalnu montažu. Ja sam se bio prepao i zapitao se na šta je on još spreman, nisam znao da li se šali ili ne. Međutim dva meseca kasnije, otišao sam na Maltu i gledao sam dokumentarac o Karavađu u Katedrali Svetog Jovana. Tada sam saznao da je Karavađo ubio prosjaka kad je imao 14 godina, a momak sa intervjua je čitao neku Karavađovu biografiju u toku intervjua. Onda sam shvatio da je bila samo šala. Mislim da je ovo možda i jedina osoba koja me je ostavila bez teksta.
Ranije si pominjao mlade koji se šunjaju da bi ušli na tvoje žurke. Iz tvojih razgovora sa njima, koliko mladim kvir ljudima danas znače opuštena mesta za provod poput TUN-a, mesta gde mogu sigurno da budu svoji?
Sećam se svog prvog odlaska u gej klub sa nekih 18 godina i koliko je to iskustvo bilo važno za mene, koliko je bilo osnažujuće da sediš sa ljudima koji imaju slične probleme i vole slične stvari kao ti. Slušate muziku koju svi volite, a koju nemate priliku da slušate na drugim žurkama. Osećaš se slobodno i niko te ne osuđuje zato što imaš nalakirane nokte, ofarbanu kosu ili igraš ženstveno. To je jako važno - ljudi zaboravljaju koliko se važnih stvari u našim životima odvija u klubovima. To nije samo neki izlazak, nego mesto gde ti izražavaš sebe, zaljubljuješ se, upoznaješ nove prijatelje, možda izbaciš iz sebe neke loše emocije koje te u tom trenutku preplavljuju. TUN to radi već više od 7 godina i sada već postoje generacije ljudi koje su sazrevale i odrastale uz nas. Pored kvir ljudi dolazi i dosta strejt publike jer im prija ta atmosfera. Meni je veoma drago što to mogu da uradim za zajednicu do koje mi je toliko stalo i što je to moj posao.
Nema komentara