Boks predstavlja najkompleksniju, najtežu i najspecifičniju olimpijsku disciplinu. On se smatra jednom od najstarijih disciplina ljudske borbe koje su zapisane u istoriji. Najuspešniji bokser Jugoslavije, Tadija Kačar, od ostalih izdvajao se po brzim refleksima i elegancijom u ringu. Od svoje sedamnaeste godine živi u Novom Sadu, gde je prvi put video ring, krušku, rukavice, a i prvi put stao u gard i zavoleo ovaj sport. Najveća dostignuća umetnika boksa iliti jugoslovenske legende ovog sporta su dva evropska i po jedno svetsko i olimpijsko srebro.
Foto: Youtube/Printscreen
Šta je ono što vas je podstaklo da počnete da se bavite ovim sportom?
– Imao sam skoro 17 godina, to je bilo posle Olimpijade u Minhenu 1972. godine, gde je Mate Parlov bio šampion, a Zvonko Vujin je osvojio bronzanu medalju. Taj uspeh je mog mlađeg brata Slobodana fascinirao i on je insistirao na tome, govorio mi je: „Nađi boks, hoću ja da treniram boks.“ Ja nikada nisam ni pomislio o takvom sportu, jer nikada se u životu nisam potukao. Našao sam bokserski klub „Vojvodina“ i otišao tamo da pitam trenera da li moj brat može da trenira, međutim, trener mi je rekao: „'Ajde, skidaj se“. Nisam imao kod sebe ni opremu, ali skinuo sam se u gaće, ušao u ring, i tako je sve počelo.
Kako je protekao taj vaš prvi slučajni trening?
– Ušao sam u salu i ja prvi put u životu vidim i džak i krušku i ring i rukavice i sve, jer nikada to nisam video tamo u Bosni gde sam živeo. Posle zagrevanja, trener mi je rekao: „Ti, 'ajde u ring“, a kada te neko izazove na muški dvoboj, onda jesi li muškarac ili nisi. Išao sam ka ringu i pitam se koji me je vrag terao u Moravu kada ne znam da plivam, ali neću da odustanem. Moram da vam kažem da ja nisam znao kako se ulazi u ring, da li prvo glavom ili kako, pa sam sačekao da vidim kako će protivnik da uđe, da ne bih ispao smešan. U ringu sam promenio tri protivnika, od kojih sam bio bolji. Trener mi je rekao – Ti dečko sutra obavezno da dođeš.
Kako ste se osećali posle toga?
– Posle tog treninga, ja sam sišao dole u svlačionicu. Video sam da se momci skidaju i idu u neku drugu prostoriju, ja tamo pogledam, kad tamo kupatilo, a mi tamo u Bosni gde smo živeli, ni ovde na salašu u Veterniku nismo imali kupatilo. Prvo što sam pomislio u tom trenutku, bilo je: „Vidi, ovde se možeš besplatno istuširati.“ Posle treninga, ja prosto letim, ne stajem na zemlju, da ispričam braći kakvo sam uzbuđenje doživeo.
Koliko je vremena potrebno da se postigne zavidan uspeh u sportu?
– Od tog prvog treninga, na kom sam počeo da učim kako se stane u gard, koji su udarci osnovni, ja sam za tri i po godine došao do finala Olimpijskih igara u Montrealu. Imao sam neverovatno brz i uspešan put od početka pa do svetskih visina.
Foto: Youtube/Printscreen
Ko su oni koji su pored vas zaslužni za uspeh koji ste postigli?
– Treneri kluba, treneri reprezentacije, selektori i tako dalje, uglavnom svi učestvuju u izgradnji mladih sportista, svako na svoj način u dato vreme. Svakako da smo imali podršku roditelja, u početku ne nikako, naročito mame, jer otac nam je radio u Nemačkoj. I brat i ja smo bili pod okriljem i vaspitanjem majke, koja nije volela taj sport i plakala je da mi to prestanemo, međutim, kada dete ima uspeha, onda i roditelji progutaju knedlu pa kažu: „Hajde, dobro“, bez obzira na to što je to nešto što oni ne vole.
Koliko je boks samostalna igra, i da li je zaista potreban ozbiljan tim ljudi?
– Za sve u životu potreban je tim. Kada gledam sa ovog aspekata, mogu vam reći da, kada sam na Evropskom juniorskom prvenstvu osvojio evropsku srebrnu medalju, tada sam dobio stipendiju kao mladi perspektivni sportista. Od tog trenutka o meni i rezultatima i uspesima koje treba da postignem počeli su da brinu ljudi poput profesora Jove Jakovljevića, doktora Jovina, predsednika kluba i mnogih drugih koji su bili u tom timu.
Šta je ono što jednog uspešnog sportistu čini šampionom?
– Posvećenost sportiste je najbitnija. Njegov način života, shvatanje odgovornosti i obaveza u trenažnom procesu kao i u životu. Bilo je sportista koji su bili talentovaniji, ali da bi postigao rezultat, moraš da poseduješ komplementarnost mnogih osobenosti koje su na visokom nivou. Kada to kažem, mislim i na talenat, asketski život i pravilnu ishranu, kao i na voljne komponente kao što su istrajnost, upornost, nepokolebljivost, upornost i rešenost. Sve ove osobine moraju da budu na visokom nivou da bi uspeo, jer konkurencija je žestoka. Iz jedne zemlje dođe samo jedan najbolji, a na velikom bokserskom takmičenju nema popravnog. U boksu, kada izgubiš jednu borbu, ideš kući.
Nema komentara