Short Reports, energični indi rok duo iz Novog Sada koji čine Nikolet Feher za bubnjevima i gitarista i pevač Nemanja Velimirović, objavili su u novembru na svom Soundcloud kanalu istoimeni debitantski album koji broji jedanaest numera.
Foto: King Studio - Rácz László
Svoj zvuk opisuju kao minimalistički, ali ekspresivan, a vode se idejom „manje je više“. Nikolet je studentkinja završne godine osnovnih studija na Likovnom departmanu Akademije umetnosti u Novom Sadu, dok se Nemanja dve decenije unazad bavi muzikom, profesor je nekoliko informatičkih predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, a bavi se i muzičkom produkcijom i pisanjem poezije.
Ovaj dvočlani sastav započeo je promociju albuma Short Reports svirkom u novosadskom pabu Lazino Tele u novembru ove godine, kada su i snimili lajv izvođenja pesama koje sada jednu po jednu objavljuju na svom Jutjub kanalu kako bi se, kako kažu, na taj način upoznali sa potencijalnom publikom i pružili joj digitalno muzičko putovanje. U razgovoru za Univerzitetski odjek Nikolet i Nemanja otkrivaju kako nastaje i funkcioniše jedan dvočlani rok sastav osnovan u jeku pandemije.
Nemanja: Upoznali smo se pre nepune dve godine, tada smo postali momak i devojka, a nekoliko meseci nakon toga smo postali i gitarista i bubnjarka (smeh). Ona uspeva da svoju vizualizaciju onoga što radi na slikarskom platnu realizuje i kroz udarce na bubnju i samim tim stvori nešto što mene inspiriše da napravim rifove. Pesme koje smo stvorili tiču se socioloških pojava, međuljudskih odnosa, dosta se bavimo problematikama koje nas sve opterećuju, analitikom našeg postojanja među ljudima i različitih životnih situacija. Pesma „Stand Off“, prva koju smo stvorili, je neka vrsta obračuna između dvoje ljudi. Što je možda interesantno, prva ljubavna pesma je u stvari dvoboj. E sad, da li se to može shvatiti kao intelektualni ili neka druga vrsta dvoboja, kako god, pištolje smo zakopali u pustinji.
Zašto „Short Reports“?
Nikolet: Ime benda na vrlo dobar način objašnjava naš cilj u tekstualnom i u harmonijskom smislu. Short Reports je nastalo kao ime benda zbog toga što su pesme jako kratke, ali vrlo informativne i direktne. Naše namere u tom smislu su da na što jasniji i na što direktniji i iskreniji način skrenemo pažnju ljudima na stvari koje su svakodnevne, ali se kriju negde između redova i možda su malo neprijatne za slobodno izgovaranje.
Nemanja: Ja inače pišem komplikovanije kada pišem na srpskom jeziku, ali sam ovde hteo da izbacim to, da sve što kažemo u tekstu bude sirovo, direktno iz mozga.
Nikolet: Kao kada automatično pišeš nešto. Kad izbacuješ iz sebe sve što ti je zapravo na umu bez ikakvih ograničavanja i socijalnih očekivanja.
U novembru objavljujete istoimeni album kada ste uspeli da održite i jednu promotivnu svirku. Kako sada napreduje promocija albuma i koliko ju je pandemija usporila?
Nemanja: Suštinski, većina našeg rada do sad jeste bila pod pandemijom, tako da sa celom ovom situacijom koja je usporila sve, ne samo muziku, nego kompletan život ljudi, nas je usporila samo u tom momentu da nismo imali količinu svirki za koju smo bili spremni. Pravili smo neke vrste mini-svirki dok je tako bilo dozvoljeno, gde su dolazili prijatelji i poznanici da čuju šta mi radimo, ali kulminiralo je ipak ovo zatvaranje u kuće, pa smo iskoristili poslednji momenat da napravimo tu prvu svirku. Jeste usporilo, ali navikli smo od početka da je tako, pa se sad nadamo da će se polako ubrzavati, navijamo za to da se pobedi ovaj virus, jer, stvarno, svima je već dosta.
Foto: Milan Milojić Photography
Kako izgleda „podela rada“ između vas dvoje? Kako uopšte funkcioniše jedan dvočlani bend?
Nikolet: Ja sam zadužena za bubnjeve, tekstove Nemanja piše, a harmoniju i melodiju uglavnom zajedno kreiramo. Ili ja krenem sa, neću reći ritmom bubnja, nego melodijom bubnja zato što više sviram melodijski nego ritmički, ili on smisli rif pre nego što ja dobijem ideju, pa onda gitarom diktira melodiju.
Nemanja: Ona više razmišlja melodijski na bubnju, a ja više ritmički na gitari, mi smo zamenili uloge ovde u bendu. A harmonija se desi negde između u toj hemiji njene melodije na bubnju i mog ritma na gitari - tako dođe do harmonije vokala koja je nešto između te dve stvari. Alhemija se tu neka dešava, nama je lepo.
Ne mogu da ne primetim sličnost sa sastavom The White Stripes...
Nikolet: To je nešto što ne možemo da izbegnemo ni u jednom razgovoru (smeh). Isti je sastav benda, isto sam crna, isto sam za bubnjevima... Stvarno je jako mnogo sličnosti, ali opet, daleko od toga da sviram bubanj kao Meg Vajt.
Nemanja: Pazi, probali smo da ona svira gitaru, a ja bubanj, čisto da bismo izbegli taj White Stripes momenat (smeh).
Nikolet: Ali gitaristi su čudna bića, ja nisam taj tip (smeh). Ja volim da budem velika osnova, ali neprimetna na bini. Gitaristi su više frontmeni.
Nemanja: Samo što će na koncertima ona biti pored mene na bini, tako da ne može da izbegne to da bode front-woman. Stojimo jedno pored drugog, takva je ideja, i to isto izgleda kao White Stripes, ali šta sad, mi volimo White Stripes, jedino što ne može da se poredi je muzički. Moje pevanje, naše sviranje - nema veze sa White Stripes-om.
Oboje ćete biti napred. Je l’ to neki simbolični akt ravnopravnosti između vas dvoje?
Nikolet: Smatraju nas kao iste osobe i mi to smatramo tako. Pričaš sa Nemanjom - kao da pričaš sa mnom, pričaš sa mnom - kao da pričaš sa Nemanjom. Sve znamo jedno o drugom, u svakom momentu znamo gde je i šta misli druga osoba, u svakom momentu imamo iste potrebe, bile to osnovne fiziološke ili neke psihološke potrebe. Tako da, kao da smo iste osobe, zato smo jedno pored drugog.
Zbog čega se odlučujete za tekstove na engleskom jeziku, da li ga smatrate pristupačnijim za ličnu ekspresiju ili je nešto drugo posredi?
Nemanja: Teško je napisati pesmu na srpskom koja će biti harmonična, to je kod nas znao jako lepo da uradi Milan Mladenović, a svi posle njega, onako, tu i tamo. Ovde bendovi na engleskom jeziku, osim Eyesburn-a, nisu dobili nikakvu vrstu prepoznavanja. E sad, pošto ovde nije ni poenta u prepoznavanju, nego u spoznavanju samog sebe, bolje se osećam na engleskom jeziku. Druga stvar je to što mi zaista želimo da obiđemo što više zemalja van naše jezičke teritorije i -
Nikolet: Nismo želeli da jezik tekstova pesama bude ograničavajuća okolnost prema publici, prema nama...
Nemanja: Tako da nam je engleski više kao neka vrsta esperanta.
Koja pesma sa prvenca najbolje opisuje Short Reports?
Nemanja: Pa, idu praznici... Holiday govori o tome šta nas sve nervira kad odemo na te slave, na te porodične skupove, svi su nešto u pravu, svi nešto pričaju i ti moraš tu da jedeš i da piješ zato što je baba tako rekla.. Ili dođe tamo neki teča iz Austrije i kaže ti „Ma, ovde ništa ne valja, ja tamo zarađujem trista hiljada evra, ti ovde..“, znaš, i ti onda sediš i slušaš te gluposti i ne osećaš se dobro -
Nikolet: I mi smo sa jedne strane približili tu tematiku na naš način i ta pesma zapravo vrlo dobro reprezentuje naš stil sviranja, načina razmišljanja i kritike... tako da, Holiday, da.
Nikolet, ti se baviš dvema različitim vrstama umetnosti - grafika i slikanje s jedne strane i muzika s druge. Da li su te dve grane u nekoj simbiozi ili ih gledaš kao dve potpuno odvojene stvari?
Nikolet: Ne bih rekla ni da je simbioza ni da su odvojene stvari, a istovremeno rekla bih da je i jedno i drugo. Ja nisam bila zainteresovana za sviranje tuđih pesama i učenje raznih tehnika, tako da mi se sve vrti oko kreativnosti, oko stvaranja i projektovanja svojih emocija i zapažanja bilo koje životne pojave ili osećanja, a na istoj osnovi sam krenula i u svet likovne umetnosti. To se do sada pokazalo kao prednost i držim se toga da svoj kreativni proces što više izolujem od ostalih umetnika, i bilo koju vrstu stvaralaštva ne analiziram do te mere da bi mi ostalo u nekoj maloj fioci u mozgu. Ne želim ni nesvesno „ćapiti“ ništa. To mi je i ključ i osnova stvaralaštva i u likovnom svetu. Da se što više izolujem od tuđih ideja i tuđih načina stvaranja. Veština te ugrožava.
Nemanja, muzikom se baviš dve decenije unazad, a poslednjih pet godina sviraš i u bendu E-Play. Koliko se tvoj muzički doprinos i pristup razlikuju u ova dva benda, s obzirom da su konceptualno dosta različiti?
Nemanja: To su dve potpuno različite priče. U E-Play-u postoji jedan stil koji je izgrađen osnivanjem samog benda i kojem sam se ja priključio ulaskom u bend. Članovi benda i ja slušamo vrlo sličnu muziku i slični smo u tom načinu razmišljanja o muzici, ali imamo i neke svoje definicije kako bi trebalo da izgleda ono što radimo individualno. Ono što radimo zajednički je definisano pre mog ulaska u bend. Tu je glavna razlika, jedan bend koji je već formiran, tolike godine postoji, i jedan bend koji je krenuo skoro, samim tim se zvuk formirao na početku i o tome smo odlučivali nas dvoje, to je nešto što je samo naše.
Kao neko ko svira „na dva fronta“, kako ocenjuješ trenutno stanje na muzičkoj sceni u Srbiji i kako vidiš položaj muzičara u ovom periodu?
Nemanja: Ni jedna vrsta zatvaranja, osim da te zatvore u zatvor i vežu ti kanapima ruke i noge, ne može da te spreči da stvaraš. Period produktivnosti jeste kada imaš više vremena - kad ne moraš da trčiš od kombija do kombija, od grada do grada, imaš više vremena da stvoriš nešto. I ko to tako shvati u ovoj pandemiji biće vrlo plodan za sebe, a moguće i za publiku. Ako uživaš u svom radu, uživaš i bez ikakve publike. To je lepota umetnosti.
Nikolet: Za umetnika je životni eliksir imati to vreme. A ljudi koji žele da rade i koji imaju šta da kažu uvek će, pre ili kasnije, dobiti reč i prostor za svoje stvaralaštvo.
Nema komentara