Kada se 2005. godine susreo sa elektronskom muzikom, zaljubio se u nju. Igor Garnier je svima prepoznatljiv po miksu Milka Canić i pesmama „Biću tu” sa Minjom Samardžić i „Marija” koju je uradio u saradnji sa Željkom Samardžićem. Popularizovao je u Srbiji elektronsku progressive house muziku i osvežio je vokalima koji pevaju na srpskom jeziku.
Foto: Miljan Vojinović
Završio je nižu i srednju muzičku školu na smeru za muzičku produkciju i teoriju, a posle srednje škole se upisao na Novu akademiju umetnosti na Evropskom univerzitetu na odseku za kompjutersku muziku. Poseduje sopstvenu izdavačku kuću Watermelon Recordings, a takođe je i prvi producent sa Balkana koji je potpisao za „Spinnin' Records”. Garnierove pesme zauzimaju dobre pozicije na raznim top listama i on važi za nkoga ko bi mogao da elektronsku muziku kod nas podigne na viši nivo. Često gostuje po klubovima trudeći se da se masa dobro provede, a i u petak 3. juna je gostovao u Cuba Libre u Novom Sadu. Pre mesec dana je izašla njegova nova pesma sa Jovanom Milanov, a uskoro će svoju publiku obradovati novom pesmom. Za Univerzitetski odjek pričao je o svojoj ljubavi prema elektronskoj muzici, kao i o uslovima za podizanje zainteresovanosti ljudi za ovu vrstu muzike.
Vrlo rano ste se zainteresovali za muziku, sa šest godina ste počeli da svirate klavir. Šta vas je podstaklo da se ipak opredelite za produciranje elektronske muzike?
Dok sam bio u srednjoj muzičkoj školi, krenula je ekspanzija elektronske muzike, počela je mnogo više da se sluša u svetu, komercijalnije nego do tada. Za ispit smo imali da pravimo razne pesme pa sam počeo da slušam elektronsku muziku i pokušao sam da je napravim. Do tada generalno nisam radio ništa određeno, svirao sam klavir, mislim i dalje sviram klavir kao izvođač, a ono što se meni dopada je što od početka do kraja mogu sam da završim posao, ne treba mi bend, gitarista, bubnjar zato je to elektronska muzika što ne znači da nije živa. U mojim pesmama ima puno živo odsviranih instrumenata, a to mi se dopalo što mogu sam sve da uradim, da pozovem nekog pevača, saksofonistu da sarađujemo.
Vokal koji preovladava u vašim pesmama je Minja Samardžić, a u poslednje vreme sarađujete sa Jovanom Milanov. Zbog čega ta promena?
Pa nije to promena, dobio sam mnogo poruka zašto ne radim više sa Minjom. Radim sa njom, čak imam i dve pesme sa njom u poslednje vreme koje su gotove, samo još nisu izašle. To je kao da pitaju Dejvida Getu što je radio sa Niki Minaž pa sa Rijanom... Minja i ja smo dugogodišnji saradnici, nema promene nego mi se jednostavno dopalo kako Jovana peva, kako piše, ona svira i gitaru, jako je talentovana. Poslala mi je demo preko Fejsbuka, svidelo mi se i za vrlo kratko vreme smo mi to i snimili, jednu, drugu, treću a evo sad i četvrtu pesmu.
Ko su muzički uzori na koje se ugledate?
Od malena sam ja bio van ovog uticaja domaće muzike, ne zato što ne volim nego jednostavno kad sam bio baš mali sećam se da sam spavao sa bakom i dekom u sobi, dobio sam vokmen od deke i tu sam slušao Bon Džovija i pratio me je taj neki zvuk. Onda je 2001. izašla pesma Rui da Silve „Touch me in the morning”, svi su mislili da je to di-džej Tiesto, ali je Tiesto u stvari to ubacio u kompilaciju. Slušao sam to kao mali, nisam preterano gledao televiziju. Posle toga je Dejvid Geta izbacio „The world is mine” pa su Stiv Anđelo i Sebastijan Ingroso imali projekat „Umbrella” i to su neki uticaji. U poslednje vreme slušam sve i sve utiče na mene vrlo verovatno, ali ipak mislim da sam izgradio svoj prepoznatljiv stil, možda nekad to liči na nekog, ali nije namerno. Nikada nisam pokušavao da postignem uspeh, uvek sam radio iz ljubavi da bih ispunio sebe a ljudi koji to slušaju mi daju podršku i hvala im na tome. Mislim da nas ima jako malo a to je upravo razlog da nas bude više.
Paradoks je da se u Srbiji održava jedan od najboljih muzičkih festivala EXIT koji između ostalog podržava i elektronsku muziku a ona je malo „po strani” na ovim prostorima. Na koji način bi ta pozicija mogla da se promeni?
Možemo da se vratimo na onu priču gde je jako mala podrška domaćim di-džejevima iz nekog meni nepoznatog razloga, jer ako je domaće nešto dobro, ja to podržim. Većina toga što meni stiže preko poruka, mejla nije dovoljno dobro. E sad, možda je nezahvalno da ja kažem da je nešto bolje ili lošije, ali reagujem na ono što moje uho čuje. Bilo bi dobro kad bismo se svi udružili jer je ova Srbija siromašna država i mladi di-džejevi koji bi možda i nešto bolje mogli da naprave nisu u mogućnosti da kupe opremu. Na primer, jedan jako talentovan dečko mi je poslao pesmu koja zvuči strava, ali je loše isproducirana i ja već čujem, da je imao bolju opremu, konkretno da je bar imao bolje zvučnike, da bi to zvučalo super. Mislim da treba da bude više podrške di-džejevima i više kreativnosti jer da bi se nešto podržalo mora prvo da se stvori, a da bi se stvaralo mora da se radi, a da se radi, mora da se odvoji vreme za to, da se dobro zagreje stolica. Pa i ja imam pesama koje su pravljene u početku koje kad ih čujem pitam se: „Šta je ovo?”
Mislite li da bi uz bolji marketing elektronska muzika lakše našla put do slušalaca u Srbiji?
Bolji marketing ne može biti bolji, mora biti apsolutni marketing kao što imamo deset televizija koje puštaju raznu domaću muziku, forsiraju tu folk muziku i generalno folk ima veći obrt novca što znači da ima više ulaganja u sve to dok svet elektronske muzike u Srbiji nije takav. Što je jedan EXIT festival spreman da plati stranog di-džeja trideset, četrdeset hiljada evra iako je neki domaći di-džej popularniji? Nažalost govorim o zaradi jer novac je posledica svega toga, a ja mrzim novac, ne znači mi ništa u životu, znači mi samo pesma, eto voleo bih da pomognem svima, sad bih kupio opremu da svi radimo što se mene tiče. Kako Holanđani, kad neko izbaci pesmu, svi slušaju njegovu pesmu? Kod nas nije tako.
Gostovali ste na velikim muzičkim događajima poput nastupa Boba Sinklera i koncerta Fetboj Slima. Kakav je osećaj biti u društvu tako velikih imena i nastupati pred toliko ljudi?
Osećaj je fenomenalan, evo sad sam se naježio kad se setim. Nisam nešto imao prilike da ćaskam sa njima, ali koliko sam video, svi ti profesionalni muzičari, svetske zvezde, oni su normalni ljudi kao ti i ja, samo su oni dostigli slavu, popularnost svojim talentom. Vrlo su prizemni što sam ih do sada upoznao, nisam imao neprijatna iskustva i jako sam ponosan na te nastupe. A osećaj pred toliko ljudi je vrh! (smeh)
Foto: Miljan Vojinović
Pored muzike, koje su još vaše ljubavi?
Volim da se bavim sportom. Trenirao sam tenis šest godina, košarku četiri godine i aktivno se bavim i tenisom i fudbalom i košarkom, multipraktik, ali sam u svemu srednje loš. (smeh) Idem i u teretanu. Svi ovako kada me vide misle da ne izbijam iz teretane što nije daleko od istine, ali nije ni istina. Iskreno, volim da vodim zdrav život i to je bitnije od samog treninga, ishrana na primer. To mogu da potvrde i oni koji se bolje razumeju.
Šta vas inspiriše?
Sve, ali najviše me inspiriše ljubav.
Po vašem mišljenju, koji je vaš doprinos elektronskoj muzici, šta ste novo uneli u nju što vas razlikuje od drugih?
Konstantno izbacujem pesme i dokazao sam da i kod nas to može tako da se radi na način kao što to rade stranci. Mislim da imam preko 100 pesama, one koje su izbačene a ovako, mislim da ih je oko 200. Evo, iskreno, ne znam ko ima više pesama nego ja, osim stranih di-džejeva koji to isto rade. Trudim se nesvesno, izbacujem video klipove, spotove, ne kupujem pesme, pravim ih sve sam i sarađivao sam sa dosta ljudi. Jovana, Minja, di-džej Kizami, Roman Polonski i trudim se da proširim saradnju. Voleo bih da radim sa što više mladih talenata kao što sam i do sad. A u sam stil uneo sam taj neki progressive house na srpskom, vocal trance isto. Mislim da to niko pre mene nije radio.
Dokle doseže vaša ambicija? Šta želite da postignete?
Do beskonačnosti. Ne znam šta želim da postignem, želim samo da pravim muziku. Nemam cilj i ne vidim gde je kraj niti mi je cilj da puštam muziku. Evo došao sam u Cuba Libre petnaesti jubilarni put. Sigurno ne bih došao petnaesti put da mi ovih prethodnih četrnaest puta nije bilo zanimljivo i da ne volim Novi Sad. Osećam se ovde kao da sam u nekom drugom svetu, sporiji je od Beograda, jednostavno ima dušu.
Pre mesec dana je izašla pesma sa Jovanom Milanov „Sećanja na nas”. Spremate li još noviteta?
Da, evo je. Gotova je. Zove se „Vozi me” isto sa Jovanom. Izlazi kada snimimo video, radimo na tome, biće za jedno nedelju-dve.
Nema komentara