ŽAKLINA TATALOVIĆ: Ne držim mikrofon, nego postavljam pitanja

Čekala je zaronjena u crvenu fotelju kafeterije. Ispred nje bila su dva telefona. Nije ih gledala, delovalo je kao da se odmara. Reklo bi se klinka odevena u roze koja obavlja veoma ozbiljan, a sada i opasan posao novinarke N1 televizije. Žaklina Tatalović tog dana bila je nasmejana i bez zastoja pričala je o svom poslu sa kojim će ove godine proslaviti punoletstvo.

Photo: Youtube/Printscreen

Devedesete

Zažmurila je i uspravila se kao da će držati govor, a zapravo se samo prisetila: „Devedesetih sam bila mala i nisam volela vesti. Nisam ni sanjala da ću ih jednog dana prenositi i uređivati.” Uzdahnula je, mnogo toga je čula, kaže, o novinarstvu.

– Bilo je dve, tri televizije i znalo se ko podržava vlast, a ko izveštava objektivno. Mogu mnogo da pričam o televiziji od ‘99. godine, od kad sam ušla u tu malu kutiju i ostala u njoj.

Od kraja te godine, novinarstvo joj je ušlo pod kožu. Mnogi su joj tada govorili da nema šanse da uspe. Žaklina im je pokazala svoj, kako tvrdi, pozitivni inat.

– Dvehiljadite prošle su haotično. Bilo je pritisaka, ali znalo se ko na to pristaje, a ko ne. Ja sam imala tu sreću i privilegiju da odmah počnem da učim od Aleksandra Tijanića i da naučim na koje sve načine možeš da „flertuješ” sa pritiskom. Sećam se da je Goran Vesić i tada voleo da piše kako prilog treba da izgleda, sve je stizalo faksom, zavisilo je u čije ruke zapadne da li će biti bačen ili ispunjen. 

Često je još tada bila suspendovana zbog raznih stvari koje nije želela da radi ili je radila po svome; imala je samo 20 godina i to joj sa ove distance deluje kao veoma čist profesionalizam. Tu čistotu zadržala je i dan-danas.

– Kasnije, pritisci su bili takvi da se zadržavaju na nekim višim nivoima – direktora, urednika na Fox i na Prvoj televiziji, dok od 2014. godine oni postaju svakodnevica novinara i to po više puta dnevno. Novinarstvo se polako pretvara u propagandu i upravo sam takvu stranačku propagandu ostavila na Prvoj televiziji i otišla na N1 gde mogu opet da budem novinarka – u glasu je počela da joj se oseća napetost.

Realnost na Kosovu

Tih godina, kao i sada, bilo je aktuelno Kosovo, gde je dobila zadatak da napravi reportažu.

Zastala je na trenutak. Iako je taj odlazak na Kosovo bio jako davno, kaže mi da je bilo proleće i da je Kosovo lepo kad ozeleni. Nije znala šta će je dočekati na mestu u koje je pošla. I to je njen posao – da ujutru nikada ne zna kako će se dan završiti. Zato se za posao ne sprema već, kako kaže, pakuje. I srećna je što, kad se sa posla vrati, može da ispriča tri stvari: jednu važnu, jednu smešnu i onu koju malo ljudi zna. 

– Karići su nosili humanitarnu pomoć na Kosovo odmah posle bombardovanja. Prva sam novinarka iz Srbije koja je tada snimila Tačijevu bazu. Trebalo je da napravim reportažu kako žive Srbi u Lapljem selu. Pod jakim snagama indijskog KFORA smo sprovedeni do sela.

Bila je prvi put u blindiranom vojnom džipu, seća se svakog detalja.

– Kada sam pitala zašto mora blindirani, rekli su mi da je polje kroz koje ćemo proći bilo minirano, da, očišćeno, ali za svaki slučaj.

Nije tada bilo straha, priča Žaklina, samo koncentracija da se posao završi i mala pomisao na svoje u Beogradu kojima se nije javila, a tada više telefon u njenim rukama ne znači ništa jer nije bilo signala.

– Nemaš tad vremena za osećanja, ona stižu tek kasnije kad adrenalin prestane. Dakle, bilo je uzbuđenja, ali i šoka. Tog sela jednostavno nije bilo. Ljudi su živeli u šatorima, a u takvom životu pomagali su im i čuvali ih španski vojnici KFORA. Prvi put sam doživela da stariji muškarac plače objašnjavajući šta se desilo i kako će dalje. Te suze pričale su priču. To je onaj momenat kada novinar postaje toliko nebitan za priču, a toliko bitan za one sa kojima priča jer samo ako neko vidi tu reportažu, oni mogu da dobiju pomoć.

Photo: Privatna arhiva

– Često odem na Kosovo i sada da izveštavam, niko me nikad nije popreko pogledao ni u Prištini, ni u Pasijanu, ni u Mitrovici. Znam da su novinari dole samo prolazna stvar, mi dođemo, uradimo priču i odemo, a oni koji ostanu da žive veruju da će im tako stići pomoć. Niko nema pravu sliku života na Kosovu poslednjih 20 godina.

Prihvatanje istine

Žaklina Tatalović izveštavala je sa svih hapšenja haških begunaca. Kada je uhapšen Ratko Mladić, na televiziju je stigla u pidžami. Bilo joj je važno da je tu i da pomaže kolegama. I rado, i ne baš tako rado seća se ovog hapšenja, svesna da je zbog rečenice koju je izgovorila mogla da nastrada. Kao i tada, i sada joj je važna samo istina.

– Prvo sam iz studija Prve televizije saopštila da je uhapšen, zatim sam išla ispred njegovog stana, a onda i u selo nadomak Zrenjanina gde je i pronađen. Tamo je bilo problema jer nam meštani nisu dozvolili da priđemo kući u kojoj je uhapšen. Tada sam uživo izgovorila istinu, da tuga polako počinje da liči na slavlje.

U tom uključenju bila je smirena. Trudi se da svaki izveštaj prilagodi prosečnom srpskom gledaocu i da saopšti činjenice. Evidentno je bilo da se činjenice tada nisu dopale svima. 

– Kad sam se okrenula, videla sam ljude sa lopatama i vilama. Uništili su nam reportažna kola, a pošto policije nije bilo, morala sam lično da zovem tadašnjeg ministra policije i da ga pitam da li će novinari u Lazarevu biti linčovani. Za nekoliko minuta izbavila nas je žandarmerija. Dugo posle toga dobijala sam noćne pozive sa rečenicom: „Na vreme izaberi koji ćes kovčeg”. Toga se više plašilo rukovodstvo Prve televizije od mene. Retke su osobe koje su, evo do sada, znale da sam dobijala i takve pretnje.

O ovom događaju izvestili su svetski mediji, a Žaklina je stigla na televiziju kao da se završio jedan običan radni dan. 

Opasnosti na terenu

Bilo je to u noći kada je bio pogrom na Kosovu. Seća je se veoma detaljno. Imala je maskirne pantalone i roze džemper, a tadašnji predsednik SRJ rekao joj je da je baš adekvatno obučena. Sa lakoćom prepričava sve što se dešavalo, osim kraja. Napolju je svanulo, a nje je moglo da ne bude više.

– Tada me je urednica Bojana Lekić poslala ispred džamije u Beogradu. Novinari su ostali oči u oči sa navijačima. Bila sam non-stop na vezi i uključivala se telefonski prenoseći atmosferu. Džamija je gorela. Prvi put sam osećala suzavac. Kada su se jutrom malo svi umorili, trebalo je da sumiram noć i da se vratim u redakciju. Želela sam da to bude na jednom od prevrnutih automobila da bih autentično prikazala kakav je haos bio u centru Beograda. Snimatelj to nije hteo i dok smo se svađali, automobil je eksplodirao.

Zastala je i prokomentarisala da ne treba sve svoje želje u novinarstvu ispunjavati odmah jer za svaku postoji i vreme, ali i mesto, što je naučila tek prošle godine.

– Najavu nismo snimili, a ja od tad stalno slušam snimatelje. 

Godine na Prvoj

– Prvu televiziju, pre nje Fox, ja sam napravila. Tamo sam od početka do odlaska provela 12 godina.

Osetila se tuga u njenom glasu. Kao da je tamo negde ostavila svoju kuću i preselila se, a volela je svoju kuću jer joj je poklonila samu sebe i jer je svaku ciglu sama postavila. 

– Otišla sam samo šest meseci pre Ivana, jer u informativnom programu, kada je u pitanju politički pritisak, sve je mnogo intezivnije. I Ivan i ja trpeli smo godinama jer smo mislili da će proći i da ne treba da napuštamo kuću koju smo napravili. Međutim, postalo je neizdrživo, jednostavno traže se politički podobni ljudi. Ja nisam političar, već novinar. Ne mogu da govorim da je hala na mitingu SNS-a ako nije, ne mogu da pravim priču o metrou koji ne postoji, ne mogu da izgovorim da je dobro što su smanjene penzije i plate jer to su moji gledaoci, ja ne želim da ih lažem.

Ljutnja u ovom odgovoru ukazivala je na iskrenu želju da se izbori protiv propagandista i nekako zaštiti one koji je gledaju, pre svega od laži kojima su izloženi.

– Potpuno sam saglasna sa Ivanom kada je reč o Prvoj televiziji. To nije ona televizija koju smo gradili, ali ona to nije već nekoliko godina.

Prelazak na N1

Sreću da radi posao koji obožava nije krila, kao ni njenu čuvenu rečenicu sa društvenih mreža da je tu upravo zbog običnih građana i njihovih problema.

– Odmorila sam mozak. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da se naviknem da treba da uradim prilog onako kako je bilo i da odem kući i ne strepim da će neko, čije ime se ne izgovara, zvati i urlati. Radim svoj posao i to mi je najvažnije. Na terenu sam, uređujem vesti, vodim emisiju N1 reporteri, analiziram, i sve to za samo nekoliko meseci koliko sam na N1 televiziji. Dobila sam priliku da napredujem i pre svega neću izneveriti gledaoce, a onda ni svoje najbliže.

Susretala se sa situacijama u kojima joj je mogućnost da postavlja pitanja od javnog značaja oduzeta. Počinje da odgovara pre nego što sam završila pitanje, a onda zastaje uz opasku: „Nije lako dovršiti pitanje, je l' da? E tako ti je sa predsednikom da znaš kad si sa N1”, kaze Žaklina.

– Sada idem na iste događaje, uz mogućnost da mogu da pitam šta mislim da nije dovoljno jasno. Da, uzeli su mi mikrofon kada sam predsednika pitala o patrijarhu i Putinu. Otimanje je počelo mnogo pre nego što smo predsednik i ja ušli u dijalog. Stvar je u tome da ti pitaš i da nemaš pravo na potpitanje, što pokazuje strah. Vi se više ne čujete. Predsednik je toga svestan i tada počinje sa uvredama, srećan jer ne možete više da ga pitate. Državni vrh pratim već 19 godina i nikada se nisam susrela sa takvim situacijama. Postalo je jasno da nisam tu samo da držim mikrofon, već da postavljam pitanja.

Sa Žaklinom je nemoguće ne smejati se. Iako je svi prepoznaju, ne znaju baš tačno gde su je videli. Ljudi joj prilaze i govore da je bila sjajna u emisiji Skromno veče sa Ivanom Ivanovićem. Ne krije oduševljenje što se ta emisija gleda i na Jutjubu i objašnjava da je presrećna što je u svojoj nameri uspela.

– U emisiji ja ne progovaram, ali je Dinčić nosio majicu sa tim čuvenim „Je l’ Vi to mene nešto pitate?” pitanjem koje sam uputila predsedniku. Vidim se samo u nekoliko kadrova. Ideja da tako nastupim nije bila moja, već moje voljene osobe koja je taj predlog dala. Važno mi je da svaki svoj uspeh i neuspeh delim sa voljenim bićem koje mi daje snagu za napredak svaki dan, kao i ja njemu. 

Primećuje se da štiti mnogo ljudi oko sebe od toga ko je ona. Ponovo je zaronila u stolicu i uz osmeh dodala: „Sa mnom možeš ovako danima pričati, nećeš se snaći.”