NEDIM SEJDINOVIĆ: Borba protiv cenzure je zavisna od borbe za demokratizaciju društva

U mesnoj zajednici „Omladinski pokret'' održana je tribina na temu „Medijske slobode u Srbiji''. Učesnik tribine bio je i predsednik izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović.

Nedim Sejdinović se novinarstvom bavi od 1992. godine. Do sada je objavio tri knjige: „Hodočašće viška”, „San svakog upaljača” i „Zatvorski sindrom”. Uređivao je list „Nezavisni” i radio za novine koje su se borile prtotiv tadašnje cenzure Slobodana Miloševića zalagajući se za slobodno novinarstvo. Bio je stalni saradnik medija ,,Građanski list'', „Dnevnik'', CKM, „Pobjedа”, „Helsinška povelja” i „Vreme”. Kroz rad u NDNV-u bio je glavni oslonac u ostvarivanju objektivnog i profesionalnog novinarstva, zalažući se za vrednosti građanskog društva. Teme kojima se bavi su položaj manjinskih medija, interkulturalizam, očuvanje tradicije antifašizma, kažnjivost ratnih zločinaca i slične. Nedim Sejdninović je član grupe „Igmanska inicijativa“ koja se bavi normalizacijom odnosa između zemalja bivše SFRJ. Učestvuje u radu koalicije za REKOM, posvećene osnivanju međudržavne Regoinalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratnih zločinaca počinjenih u periodu od 1991. do 2001. na teritoriji bivše SFRJ.

Šta je istaknuto kao najvažnije na tribini „Medijske slobode u Srbiji” koja je održana u Mesnoj zajednici „Omladinski pokret”?

Najvažnija jeste bojazan da ulazimo u jedan veoma težak period koji se tiče ljudskih prava i demokratije, a pogotovo medijskih sloboda. Ono što je zapaženo jeste da već dve i po godine postoji jasan kontinuitet pritiska na medijske slobode koji se ogleda u činjenici da se ukidaju emisije i medijski sadržaji koji imaju kritički odnos prema vlasti. Takođe je konstatovano da su mediji u veoma teškoj situaciji, da veoma mali broj njih jeste ekonomski samoodrživ i da su oni kao takvi zarad opstanka spremni da žrtvuju medijske slobode, da pišu onako kako im vlast manje-više naredi. Istaknuto je i to da država ima kontrolu raspoređivanja sredstva medijima iz fondova, što koristi kao mehanizam pritiska na medije. Postoji još jedan mehanizam pritiska na medije koji se ostvaruje i preko reklamiranja privatnih kompanija. Marketinške agencije raspoređuju novac privatnih kompanija koji se izdvajaja za reklamiranje. Te su marketinške agencije, iako su u privatnom vlasništvu, u bliskim odnosima sa vlašću. Mediji koji ne pišu po želji vlasti bivaju uskraćeni za reklame. Napomenuo bih da postoji izvesna marketinška agencija čiji vlasnik je Goran Veselinović, u javnosti nedovoljno poznat, koji je veoma blizak premijeru Aleksandru Vučiću. Premijer je pre ovog položaja bio zaposlen u jednoj njegovoj firmi, verovatno samo fiktivno, da mu ide staž, kako se to kaže. U tom periodu agencija je ostvarila neverovatan uspon u udelu kapitala na marketinškom tržištu.

U kojoj meri su građani Srbije svesni da postoji pritisak na medije?

Problem sa pritiskom na medije je višestruk zbog toga što je veoma teško saopštiti građanima da su neki mediji pod kontrolom vlasti, pogtovo većini građana. Imamo skoro sve tradicionalne medijske platforme, govorim o štampanim medijima, radiju, televiziji i elektronskim medijima. Nisu svi pod kontrolom, ali veliki broj njih jeste. To su mediji koji pokrivaju najveći deo tržišta. Postoji taj paradoks da kada novinarska udruženja reaguju na probleme medijskih sloboda, mediji ih manje-više ignorišu. Medijske slobode u Srbiji su se preselile na internet, na društvene mreže. S obzirom na činjenicu da ipak veliki broj ljudi koristi društvene mreže, građani jesu upoznati sa tom problematikom. Ali isto tako treba reći da takozvani stranački botovi, ljudi koji su zaposleni u vladajućoj stranci i deluju na internetu, relativizuju problem medijskih sloboda u Srbiji. Ono što je opet problematično u Srbiji jeste da, bez obzira na to što veliki broj ljudi koristi internet i društvene mreže, to ipak nije dovoljan broj ljudi i još uvek postoji deo građana koji nema pristup internetu. Osim toga imamo i problem demokratske tradicije. Srbija nema tradiciju medijskih sloboda i nalazimo se u jednoj apsurdnoj situaciji gde veliki broj građana nema ništa protiv gušenja medijskih sloboda, nezavisnih institucija, napadanja nevladinih organizacija, jer je to njima predstavljeno kao nešto što učvršćuje državu i omogućava neki sigurniji život.

Da li biste istakli neki primer iz istorije novinarstva gde su se mediji izborili sa cenzurom?

U Srbiji je cenzura uvedena pre medija. Ubrzo čim je glavni odgovorni urednik prvih srpskih novina „Novine sebske” Dimitrije Davidovič počeo da piše neke tekstove koji nisu bili u skladu sa stavovima tadašnjeg vladara Kneza Miloša, on je bio smenjen. Srbija dobija prvi zakon o štampi, od 1932. Do 1870. sva regulativa koja je postojala u štami bila je vezana za cenzuru. Od 1870. sve do Drugog svetskog rata u Srbiji nisu postojale medijske slobde kao kasnije kada je nastala Kraljevina Jugoslavija. Posle doslaska Miloševića na vlast ukidaju se slobode koje su do tada dostignute i vlada totalni medijski mrak koji nije samo mrak u smislu cenzure, već se javlja i ratnohuškačko novinarstvo koje je širilo mržnju prema svemu što je drugačije. Mediji su u velikoj meri odgovorni što su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i počeli, a pogtovo što su bili tako krvavi. Borba protiv cenzure je kompleksan pojam koji nije vezan samo za hrabrost i umeće novinara i urednika, već i za ukupni stepen demokratije u jednom društvu. Postoje različiti oblici cenzure, od onih da postoji nekakva komisija koja cenzuriše (u izrazito totalitarnim društvima), do suptilnijih metoda koji su uglavnom vezani za novac i tržište. Mediji i novinari egzistencijalno su ucenjeni i zbog toga pristaju da budu „kooperativni“ i slušaju naređenja odozgo. U protivnom se može desiti da mediji budu ugašeni. Uspešne primere borbe protiv cenzure videli smo tokom devedesetih, kada je i pored represivnosti režima postojao značajan broj medija koji su se opirali političkom pritisku i izveštavali kritički prema zločinačkom režimu Slobodana Miloševića. Treba, međutim, imati u vidu da su tada nezavisni mediji imali podršku međunarodnih organizacija. Posle 2000. godine došlo je do ukidanja pomoći medijima iz stranih fondova i oni su prepušteni divljem tržištu. Tu se otvorio veliki prostor za uticaj političkih i ekonomskih moćnika, a kako je ostvarivan uticaj najbolje je objasnio Savet za borbu protiv korupcije u svom izveštaju o kontroli i pritiscima na medije iz 2011. godine.

Radili ste za medije koji su se borili protiv cenzure režima Slobodana Miloševića. Kako poredite današnje vreme i devedesete?

Mora se priznati da postoje brojne sličnosti u cenzuri koji je režim Slobodana Miloševića sprovodio i sadašnje cenzure koju sprovodi Aleksandar Vučić. To nije slučajno, jer je Vučić u vreme najstrašnije represije nad medijima bio ministar informisanja u Vladi koju je kontrolisao Milošević, tokom devedesetih. Sada su drugačije okolnosti, pa se cenzura drugačije sprovodi. Postepeno se ukidaju svi medijski sadržaji koji imaju kritički odnos prema vlasti, a u medije se na čelna mesta postavljaju politički podobni kadrovi. To se izvodi u jednom dugom periodu, a sve to prati i veoma dinamične aktivnosti stranačkih botova na internetu i rušenjem sajtova koji takođe imaju kritički otklon od vlasti. Dok im „disciplinovanje” tradicionalnih medija dobro ide, dotle se borba na internetu i dalje odvija i čak se stvaraju kontraefekti, jer medijski sadržaji koji su predmet hakovanja dobijaju na popularnosti. Sve u svemu, dok je Milošević državne medije držao pod strogom kontrolom, postojali su ne dovoljno uticajni, ali ipak relativno brojni nezavisni mediji. Sada se medijske slobode uglavnom prebacuju na internet, veliki broj medija, nažalost, životno zavisi od vlasti.

Koje novine, radijske stanice i televizije najviše pružaju otpor cenzuri?

Mislim da bi u ovom kontekstu trebalo pre svega istaći Radio-televiziju Vojvodine, koja i pored velikog pritiska za sada odoleva cenzuri. Potom su tu nedeljnik „Vreme”, dnevni list „Danas” i pojedine novinske agencije. Na internetu su to svakako „Peščanik“ i „Autonomija“. Takođe, treba imati u vidu Radio Slobodnu Evropu i druge međunarodne i regionalne medije koji imaju program na našem jeziku. Neki od njih takođe imaju specifične odnose sa vlašću, ali im ipak profesionalni nivo nalaže da ne smeju da podležu ordinarnoj cenzuri.

U oblasti novinarstva bavite se i položajem manjinskih medija. Kakav je položaj tih medija danas i njihov odnos prema cenzuri?

Manjine se u društvu, generalno, obrću oko većine kao sateliti, pa svi problemi u većinskom informisanju imaju svoj odraz i u medijima na manjinskim jezicima. U medijskim zakonima koji su usvojeni u avgustu ove godine postoji jedna značajna slabost koja je u nedovoljnoj meri tretirana u javnosti, a ona se odnosi na medije na jezicima nacionalnih manjina. Praktično, kada se čitaju ovi zakoni, kao da postoje dve potpuno odvojene medijske scene. Ona na većinskom i ona na manjinskim jezicima, koje se zasnivaju na potpuno suprotnim principima. Dok organi vlasti, bar formalno, izlaze iz medija na većinskom, dotle nacionalni saveti praktično dobijaju monopol nad informisanjem na manjinskim jezicima. Uticaj manjinskih političkih elita na manjinsko informisanje je potpuno zaokružen i osnažen ovim zakonima, a propuštena je prilika da se zakonski podstiče razvoj medija koji emituju program na više jezika, kao i interkulturalnost, što sigurno vodi daljoj getoizaciji manjinskih zajednica.

Na koji način novinari mogu da se bore protiv cenzure?

Poštovanjem profesionalnih i etičkih standarda, saradnjom sa novinarskim udruženjima i organizacijama civilnog društva, sopstvenim stručnim usavršavanjem. Takođe, oni treba da koriste društvene mreže i blogove, kako bi saopštili ono što im u njihovim medijima nije dozvoljeno. Ipak, kako sam rekao, borba protiv cenzure je zavisna od borbe za demokratizaciju društva. Ako se ne izborimo za demokratsko društvo, teško ćemo se izbvoriti za medijske slobode. Mnogo faktora u tome učestvuje, ali najvažniji su aktivni građani.