FILIP GRUJIĆ: Ekstremno elitizovana kultura

Roman prvenac „Bludni dani kuratog Džonija“ Filipa Grujića objavljen je krajem prošle godine. Džoni je moderan tragični junak, a ovaj roman je priča o mitomanštvu i putu ka sazrevanju usled posledica tog mitomanštva, priča o jednom Džoniju i priča o mnogim ljudima.

Filip Grujić je dvadesetdvogodišnji umetnik rođen u Novom Sadu, koji trenutno živi i radi u Beogradu. Student je dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti i svira bas gitaru u dva autorska benda. Za „Odjek“ govori o svom prvom romanu, Srbiji, poređenima sa Bukovskim...

„Bludni dani kuratog Džonija“ prvenstveno nije nastao kao roman, nego kao radio drama. Kako se razvijala priča oko „kuratog Džonija“?

– Tako je. To je pisana forma radio drame, dakle više neka vrsta poeme. To je hvalospev jednom čoveku, o njegovim dostignućima, ali bez trenutka u kojem on zapravo shvata da je posrnuo. Ja sam to želeo da prikažem u formi radio drame, i tako je nastala jedna velika poema i na ispitu mi je Biljana Srbljanović, čiji je citat sad na koricama knjige, rekla da to nije radio drama nego nešto drugo i da bi bilo dobro da se to štampa. Nisam odustao od toga, i više puta sam je kontaktirao. Rekla je da će da šalje to Samizdatu, a kada se Samizdat oglasio, rekli su mi da je poema odlična, ali ko će da kupi poemu? Besmisleno je štampati nešto sa tako malim brojem stranica i pritom poeziju danas niko ne čita. Pitali su me da li bih mogao da napravim roman od te poeme i ja sam naravno rekao da mogu.

Roman je tumačen na različite načine, uključujući i shvatanje da je glavni junak personifikacija Srbije. Ko može da se poistoveti sa Džonijem i kome je njegova priča namenjena?

– To je priča o tome da mitomanija i veličanje svega ne može da prože nekažnjeno. Kazne u smislu da će uzdizanje sebe i veličanje svojih postupaka kad-tad pući kao jedan balon i da iz toga ne može da izađe ništa dobro, osim što ti kao osoba možeš da sazriš kroz to. To sazrevanje i odrastanje ne mora da se odnosi na adolescentske godine, već na ceo život. Kome je roman namenjen zavisi od čitaoca. Sigurno da jeste mlađima, pogotovo jer ga ja smatram personifikacijom Srbije zbog mitomanije, ali se isto tako okreće i starijima koji su doveli do toga da mi svi mislimo to što mislimo o sebi kroz našu državu. Može da se obraća svima i da ukazuje na greške zbog kojih smo došli tu gde jesmo sad.

U pojedinim medijima etiketiran si kao srpski Bukovski. Da li je to samo zbog naslova ili je na tvoj književni stil zaista uticao ovaj autor?

– Svi su uticali na mene. Drugo, naravno da sam bio apsolutno ja dok sam to pisao. Ne bih mogao da napišem to ukoliko nisam bio ja. Sve je moje i ništa nije moje. Mnogi pitaju za Bukovskog, ljudi pomisle na njega čim čuju psovku. Bludni sin – bludni dani, povezuju na tom nivou. Volim Bukovskog, ali on nije uticao na mene koliko su neki drugi autori. To su uglavnom romantičari 19. veka koje zaista volim najviše, to je Flober, to su „Portret umetnika mladosti“ i „Sentimentalno vaspitanje“, to je Tonio Kreger. To se u ovom romanu ne može prepoznati nikako osim kroz emociju i glavnog lika, Džonija, koji po meni jeste romantičarski junak. To je čovek koji previše oseća i previše želi, njegove su želje veće od njegovih mogućnosti.

Kakvo je stanje kulture u Srbiji danas iz tvog ugla, budući da si mlad umetnik koji tek počinje da traga za svojim auditorijumom?

– Mislim da je kultura ekstremno elitizovana. A ona koja nije elitizovana, spada u kič i šund. Mislim da kao što uopšte nema srednje klase u našem društvu, tako nema ni umetnosti koja pripada svima. Ne mogu da kažem da nema velike potražnje, red ispred JDP-a kad su karte bile sto dinara je bio kao kad se otvarao McDonalds u Rusiji. Kad filharmonija dođe na Ušće, dođu ljudi. A opet, to su stvari koje se dogode jednom godišnje i ljudi dođu ne samo zato što žele da uživaju u kulturi, nego da bi bili viđeni. Pogotovo kad su u pitanju neki festivali. To je ta elitizacija pozorišta, ili kulture uopšte, gde si osuđen na malu grupu ljudi koja tebe prati, komentariše, i koja tebi daje neki sud. A to je toliko mala grupica ljudi u kojoj se svi međusobno poznaju, da je pitanje šta je od tih komentara zaista relevantno, a šta dolazi od nekih ličnih poriva. Ukoliko ti stvaraš umetnost za tu grupu ljudi, a ne možeš da stvaraš za druge, jer ne može da dopre do druge, onda je pitanje za koga to stvaraš. Kada ciljano stvaraš za širok spektar ljudi, trudiš se da to prilagodiš i objasniš. I koliko je onda to umetnost? I tu idemo od ekstremne elitizacije do ekstremne popularizacije, odnosno kiča i šunda. Između je neka mrlja, prostor koji se ne može popuniti jer nema ljudi koji bi ga popunili, jer nema srednje klase.

Kao student dramaturgije i neko ko ima dodira sa više vrsta umetnosti, vidiš li ovaj roman realizovan u nekoj drugoj formi, u filmu ili predstavi ili pak u vidu nastavka?

– Svakako neću nastavljati dalje, osim ako mi ne uleti neka sjajna ponuda zbog koje bih završio na Havajima. U tom slučaju ću da nastavljam koliko god hoćeš. Vidim ga u ostalim medijima, jer mislim da trenutno živimo u vremenu u kom određene forme umetnosti nisu ograničene isključivo na njih same, tačnije nisu ograničene uopšte. Pozorište se prepliće s prozom, slikarstvom, tako je i s filmom. Po meni od ovog može da nastane i pozorišni komad. Film ne bi bio dobar jer ovakvi romani nisu dobro realizovani u filmu, jer je to i dalje najkonzervativnija stvar, i po svojoj formi, i po svom naturalizmu. Mogu da vidim ovo i u formi radio drame, u vidu stripova, slika, instalacija, ali u filmu teško. Mejnstrim film se strogo drži forme i dalje. Art filmovi s druge strane... Problematično je naći neku težu između tog preteranog umetničarenja i dobrog mejnstrima.