Džozef Damiba je student iz Baltimora (SAD), koji je došao na studije u Beograd i u sklopu programa Fakulteta političkih nauka jedan semestar studira u Novom Sadu. Za Univerzitetski odjek govori o svojim dosadašnjim iskustvima u Srbiji, društvenim i kulturološkim razlikama SAD-a i Srbije.
Izvor: facebook.com
Džozef Damiba (Joseph Damiba) rođen je u Zapadnoj Africi, a kasnije se preselio u Baltimor. Studirao je i radio na Kornel univerzitetu (Njujork). Voli džez muziku, umetnost i izložbe i kaže da sve to može pronaći u Novom Sadu, te da često posećuje „Fabriku” i „Izbu”, gde upoznaje mnogo novih ljudi, što smatra veoma značajnim. Za Novi Sad kaže da je lep grad koji ima pozitivnu energiju, a najviše ga je očarala Petrovaradinska tvrđava. U Srbiju je rešio da dođe nakon što je stekao više internacionalnih iskustava, a kako sam kaže, ne planira da ide jer mu se sviđaju ovdašnje vibracije.
Zašto si odabrao Novi Sad, kao mesto na koje ćeš ići na razmenu?
– Zvanično sam registrovan kao student Fakulteta političkih nauka u Beogradu a na master programu sam koji se zove se „Jugoistočni program”, dosta učim o Balkanskoj istoriji, politici, društvenoj organizaciji i ekonomiji, ali deo našeg programa zahteva da imamo semestar razmene. Nekoliko mojih kolega su otišli u Grac, neki u Ljubljani, ali ja sam rešio da osatnem u Srbiji i proučim Srbiju detaljno, pa sam zato rešio da dođem u Novi Sad.
Koja je razlika u studiranju u Beogradu i Novom Sadu i gde ti se više dopada?
– Mnogo je drugačije. U Beogradu, koji je baza mog programa, mnogo je organizovanije, nisam mogao da biram koja predavanja ću da slušam. Organizuju mnogo dolazaka gostujućih predavača, iz Velike Britanije, Amerike, Beča, itd. A bio je i čas srpskog jezika koji je bio namenjen baš za nas studente strance. Mnogo je bolje struktuirano u Beogradu. U Novom Sadu imam više slobode u odlučivanju onoga što želim da radim. Mogu da biram neka predavanja koja želim da slušam. Trenutno pohađam predavanja iz istorije i iz medijskih studija. Ovde stvarno uživam u fleksibilnoti, ali sa druge strane, mnogo je teže jer su sva predavanja na srpskom jeziku, teže mi je da pratim.
Da li postoji nešto što ti smeta, što bi ti promenio u vezi sa studijama, da možeš?
– Tok kojim idu predavnja je mnogo drugačiji nego ono kako sam ja navikao. Imam nekoliko predavnja gde je moguće interaktivno učestvovati. Sve ostalo je samo predavanje profesora po sat i više, a to nije baš način na koji sam navikao da učim, volim da učim kroz razgovor sa drugim studentima i kroz neke filmove. To bi Srbija mogla da nauči od Amerike, malo više interakcije i razvijanje kritičkog mišljenja. Ovde su institucionalni sistemi zaglavljeni u prošlosti, to će Srbija morati da promeni, ako hoće da prati tok 21. veka.
Koje su krucijalne razlike između Srbije i Sjedinjenih Američkih Država?
– Razlike su ogromne na mnogo različitih načina. U Americi su ljudi nezainteresovani za način na koji žive ljudi oko njih. Veoma mi je bilo drago da vidim da ljudi u Srbiji zapravo znaju šta se dešava u zemljama oko njih, da razumeju kako funkcionišu druga društva, koliko je drugačije u Hrvatskoj, u Bosni, itd. U Americi ljudi ne razumeju čak ni kako žive ljudi u Kanadi ili u Meksiku. Ovde se osećam mnogo sigurnije, takođe u Americi sam osetio kako je biti žrtva rasizma, dok ovde ne. Ovde su ljudi uzbuđeni kada me vide.
Kako ti gledaš na rasizam u Americi?
– To je nešto što zaista morate da iskusite da biste razumeli. Znam da je nekome to i dalje neshvatljivo, ali to se nažalost događa. Ogleda se u raznim situacijama, recimo kako policija reaguje na vas, i kako vas drugačije tretira, ljudi u prodavnicama ili restoranima, jednostavno se čuvaju crnih ljudi. Lepo je nemati taj konstantan strah kada šetam u Srbiji, osećam se mnogo sigurnije ovde.
Utisak je da se u Americi malo zna o Srbiji. Kakva je zapravo situacija, koliko ljudi zna za Srbiju?
– Veoma malo. Kada sam ljudima rekao da odlazim u Srbiju, oni su bili u fazonu: „O, lepo se provedi u Aziji”. Postoji veoma malo ograničenih informacija, dosta informacija je zastarelo, dosta njih misli da je ovde i dalje ratna zona, tako da, osim ako su zainteresovani za istoriju ili tako nešto, teško da će neko znati tačne podatke. Veoma malo se zna o srpskoj istoriji i kulturi.
Koje su dobre, a koje loše strane života u Srbiji?
– Loša stvar, za mene, je što sam veoma daleko od svoje porodice i zbog tog mi je jako teško. Nikada nisam živeo toliko daleko od njih. Naravno, teško je i ponovo stvarati društvene odnose i sticati prijatelje i saradnike. S druge strane veoma uživam u iskustvu ovde, mnogo je lakše upoznati nove ljude. U Americi se ljudi znaju od malena, i drže se tih prijatelja, zatvoreniji su. Ovde se ljudi u baru upoznaju i postanu drugovi za ceo život. Takođe u Baltimoru ima više crnaca, pa se ne osećam kao da iskačem. Ovde mislim da me svi primećuju, ali ne mislim u lošem smislu, nego su ljudi jednostavno znatiželjni. To mi nije baš najomiljenije.
Koliko planiraš da ostaneš u Srbiji?
– Ne znam tačno, ali još uvek nemam razlog da odem. Kada zavšim sa studijama, voleo bih da se zaposlim, ima mnogo prilika ovde, pratim svoju intuiciju, želim da istražujem opcije, ali bih definitivno voleo da ostanem u Srbiji.
Ovde većina omladine želi da ode iz Srbije, a ti želiš da ostaneš. Zašto?
– Ne možeš znati šta je dobro za tebe i tvoje društvo, ukoliko ne osetiš i ne vidiš druga društva. Što se mene tiče, Srbija je posebno mesto, ovde je predivna energija, koja se ne nalazi na mnogo mesta. Tek kada odu i vide nešto drugo, shvatiće o kakvim vibracijama pričam.
Da li možeš u jednoj rečenici da opišeš svoje iskustvo ovde?
– Iskustvo koje doživljavam širom otvorenih očiju, sa mnogo pozitivnih detalja i nekoliko negativnih, ali u budućnosti ću definitivno da se okrenem za ovim iskustvom i da se setim svog vremena ovde.
Nema komentara