„Rast broja građanskih pokreta i inicijativa može biti pokazatelj rasta demokratičnosti društva. Međutim, ukoliko ti pokreti ne ostvaruju uticaj na način vladavine, onda ne možemo govoriti o rastu demokratičnosti političke zajednice“, smatra politikolog Filip Balunović.
Foto: Irena Čučković
Kraj 2020. i početak 2021. godine već su obeležila dva protesta u Beogradu – prvi zbog odluke da frilenseri plate porez na zaradu retroaktivno za prethodnih pet godina, a drugi zbog zagađenja vazduha u Srbiji. U 2020. videli smo i neke izuzetno masovne proteste, poput onih koji su se tokom leta događali u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, ali i značajne građanske i lokalne akcije, poput uklanjanja cevi mini-hidroelektrane u Rakiti. Dakle, svedočili smo primerima gde građanski pokreti i inicijative i te kako doprinose rešavanju nekih lokalnih problema i promenama donetih odluka. Međutim, da li ovakvi pokreti mogu biti pokretači većih sistemskih promena?
Srbija, istorijski gledano, nije ono što se smatra „društvom pokreta“ (engl. „movement society“), objašnjava za Univerzitetski odjek politikolog Filip Balunović. To znači da Srbija nije društvo u kom pokreti imaju moć da nešto menjaju ukoliko se ne približe političkim partijama.
„Jedan od takvih pokreta je bio Otpor, koji je značajno uticao na promenu vlasti u Srbiji. Ali izuzev tog pokreta, koji je imao značajnu podršku spolja, a kasnije i od strane političkih partija, u Srbiji nije bilo pokreta koji su uspeli u većoj meri da utiču na neke politike, čak ni pre 2012. godine. U poslednjih osam godina bilo kakve inicijative koje nisu vezane uz vladajuću partiju nemaju mnogo šansi da utiču na zakone koji se donose u državi“, smatra Balunović i dodaje da društveni pokreti, iako je njihova brojnost u porastu u čitavom svetu tokom poslednjih godina, imaju svoje limite. Njihova uloga bi trebalo da bude da pritiskaju političke aktere (pogotovo one na vlasti), da ih osvešćuju i da šalju impulse o tome u kom pravcu društvo želi da ide.
„U nekom idealnom demokratskom društvu nosioci političke moći trebalo bi da osluškuju šta određene grupe imaju da kažu o nekim društvenim ili političkim pitanjima. Međutim, Srbija nije to društvo. Političke partije uopšteno, a pogotovo današnja vlast, pokazala je jedan veliki stepen ignorancije prema porukama koje se šalju od strane različitih društvenih inicijativa. Taj stepen ignorancije jednak je količini moći koju oni poseduju. Dakle, narodski rečeno, verovatno to rade zato što im se može, i zato što procenjuju da njihova politička moć nije uslovljena podrškom koju će dobiti od takvih inicijativa“, kaže politikolog Filip Balunović.
Da je vlast u Srbiji nezainteresovana za građanske zahteve, potvrđuje i izvršni direktor Europolisa Dane Pribić, navodeći neke od skorašnjih primera.
„Nedavno smo bili svedoci jakih bezbednosnih snaga koje su obezbeđivale sednicu Skupštine Grada Beograda kada se usvajao plan Makiša, kojim su vodoizvori praktično otuđeni od građana, i to je bila situacija na ivici ekcesa. Takođe, naša organizacija prati stanje u prostoru i, između ostalog, nama je bilo onemogućeno da predamo određene primedbe i komentare na prostorno-urbanističke planove u Novom Sadu, iz razloga što niko od zaposlenih nije bio tu da to zaprimi. Takvi slučajevi svakako nisu ohrabrujući“, kaže Pribić i ističe da su građanske inicijative te koje su vrlo često generator lokalnih promena u Novom Sadu. Zato postoji potreba da se saradnja između građana i nadležnih organa institucionalizuje i da se obezbedi adekvatan okvir za učešće građana u donošenju odluka.
„U smislu dijaloga, građani su veoma proaktivni i građanske inicijative su dokaz tome. Međutim, sve one su išle od građana ka organima, a nema komunikacije u suprotnom smeru. Lokalni organi nisu se potrudili da uobliče tu saradnju, da je učine obaveznom i redovnom. Sa građanima se komunicira onoliko koliko se mora, više radi forme nego suštine. Javne rasprave, i kada se organizuju, to često bude usred radnog vremena. To je vređanje inteligencije i sužavanje prostora građanima za učešće u donošenju odluka“, smatra Pribić i dodaje da i u regionu i Evropi postoje primeri boljih mehanizama participacije građana koji bi se lako mogli primeniti i u Srbiji.
„Na primer u Crnoj Gori postoje opcije kao što su elektronsko konsultovanje i predlaganje amandmana, gde građani nisu prostorno i vremenski ograničeni i gde svako sa ličnom kartom i elektronskim potpisom može da pokrene neku inicijativu“, objašnjava Pribić.
Foto: Irena Čučković
Ipak, i pored prepreka koje postoje u Srbiji, građani su i dalje zainteresovani da se okupljaju, naročito na lokalnom nivou. Dane Pribić kaže da su, prema njegovom iskustvu, lokalni komunalni i prostorni problemi ti koji ih najčešće ujedinjuju. On navodi i neke pozitivne primere u Novom Sadu, gde su građani uspeli da se izbore za neke od svojih zahteva.
„Inicijativa Sačuvajmo park kod Muzeja Vojvodine sprečila je betoniranje prostora iza tog muzeja i tu se sada nalazi park. Inicijativa Sačuvajmo Liman od betona uspela je da smanji broj planiranih garaža sa osam na četiri. Europolis i Sportsko društvo Partizan su, po svemu sudeći, uspeli da spreče rušenje zgrade tog sportskog društva. To su primeri nekih malih pobeda koje možda široj javnosti deluju malo, ali one su izuzetno velike zajednicama kojih se ta mesta tiču“, kaže Pribić.
Sa druge strane, proteklih godina svedočili smo primerima nekoliko masovnih građanskih protesta u gradovima Srbije, koji bi se, gotovo po pravilu, nakon nekog vremena ugasili. Politikolog Filip Balunović objašnjava da nije potrebna neka ozbiljna struktura ili organizacija da bi se ljudi mobilisali u jednom danu i na jednom mestu, ali, da bi se proizveo željeni pritisak, potrebna je ozbiljnija organizacija, bilo u formi sindikata, društvenog pokreta ili političke partije. Primeri nekih pokreta i u Evropi pokazuju nam da su ovo neophodni uslovi kako bi se sprečilo rasipanje ljudi. Sve one grupe koje nisu uspele da izrastu u neku ozbiljniju političku opciju, kao što je to u Grčkoj bio slučaj sa Sirizom, obično su doživljavale svoj vrhunac i potom potonuća.
„U Srbiji, nažalost, ne postoji ni politička ni društvena organizacija koja ima taj mobilizacijski kapacitet da na ulice izvede više od par hiljada ili par desetina hiljada ljudi. Imali smo protest „Protiv diktature“, a letos smo imali proteste protiv ponovnog uvođenja protivepidemijskih mera i u oba slučaja je izostao taj drugi korak. Razlog tome je to što ne postoji solidna politička ili društvena organizacija koja bi mogla da održi kritičnu masu ljudi na ulici i koja bi mogla da omasovi taj pokret“, smatra Balunović.
Aktivistkinja Jelena Mitrović izlazila je na proteste „1 od 5 miliona“ i kaže da za nju jeste bilo obeshrabrujuće kada su ti protesti stali, ali da to ipak ne znači da su bili uzaludni.
„Bilo mi je jasno da će se to u nekom trenutku desiti, jer je bilo podela na nekoliko struja među samim učesnicima protesta. Ali ipak, oni su doneli neke stvari, kao što je vidljivost građanskih zahteva u medijima, i kod nas, i u regionu i Evropi. Tako da, bez obzira na krajnji ishod, protesti svakako jesu značajni, ali ono što me obeshrabruje je to što u Srbiji rešavamo većinu stvari protestima, inicijativama i peticijama“, kaže Jelena Mitrović i dodaje da mladi, uprkos uvreženom mišljenju da su apatični, jesu zainteresovani da se angažuju oko rešavanja lokalnih i društvenih problema, ali da to ne čine kroz političke partije, jer nemaju poverenja u institucije koje često vode ljudi iz političkih partija.
„Nedavno smo imali dijalog mladih sa ministrom omladine i sporta i mislim da smo tu pokazali da mlade i te kako interesuju zakoni i strategije i da im je značajno da budu pitani. Jednostavno, sistem zatvara mlade u kutiju i jako je teško izaći iz nje, a i kada se to desi, izlaze jedan po jedan. Nema sistemskog uključivanja mladih u procese odlučivanja“, upozorava Jelena Mitrović.
Foto: Clem Onojeghuo, Unsplash
Politikolog Filip Balunović kaže da je teško napraviti opštu procenu učešća mladih u ovakvim pokretima i inicijativama, jer je svaka generacija heterogena.
„Učešće mladih u akcijama i društvenom aktivizmu je važno i esencijalno za njihov razvoj kao društvenih i politički svesnih bića. Mislim da svaka nadolazeća generacija ima zadatak da nauči da čita ono što joj se dešava u okruženju, da promišlja i onda da osmišlja alternative i da se organizuje kako bi osnažila kontratežu svakoj vlasti. Jer, vlast je po definiciji uvek konzervativna, a mlađi ljudi bi uvek trebalo da budu revolucionarniji od generacija svojih roditelja. Ipak, često se dešava da su generacije naših roditelja revolucionarnije od mladih ljudi“, smatra Balunović i dodaje da su nove okolnosti i način života u digitalizovanoj eri doprinele pasivizaciji građana više nego aktivizaciji. Zbog toga danas imamo nešto što bi se moglo nazvati onlajn aktivizmom.
A upravo je pandemija uskratila mnogim građanima priliku da budu aktivni uživo – na ulicama i protestima. Aktivistkinja Jelena Mitrović kaže da to jeste bio slučaj sa njom i protestima prošlog leta, kada je, zbog straha da će se zaraziti i nekom od svojih članova porodice preneti virus, ipak odlučila da ostane kod kuće.
„Pošto sam odlučila da ne odem na proteste, tražila sam druge načine kako da budem aktivna i kako da doprinesem tim protestima putem društvenih mreža. Bilo mi je žao što nisam bila tamo, ali sam na fotografijama i snimcima videla da je bio ogroman broj mladih ljudi tamo, i zbog toga znam da su drugi preneli i moj glas. Mislim da je pandemija dosta uticala na proteste svuda u svetu. I sada kada razmišljam ponovo da idem na proteste, dvoumim se da li da idem u masu ili ne, da li da stanem sa strane ili idem u poslednjem redu“, kaže Jelena Mitrović.
Politikolog Filip Balunović dodaje da je ohrabrujuće to što, uprkos preprekama, u Srbiji i dalje ima aktivnih ljudi među svim generacijama, bilo onlajn ili oflajn.
„Ono čemu možemo da se nadamo je da će oni jedni druge uspeti da inspirišu i ohrabre. Trebalo bi da počnemo jedni od drugih da učimo, da ne budemo toliko sujetni i kritični jedni spram drugih, a da svoje nezadovoljstvo usmerimo negde drugde i da se malo bolje organizujemo“, zaključuje Balunović.
Nema komentara