Postoje ljudi koji ne idu na svadbe, rođendane, u klubove ni na svirke - jer ne vole. Postoje i oni koji ne idu na njih samo jer ne mogu da uđu.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ukazuje na to da u Srbiji postoji više desetina hiljada ljudi koji koriste invalidska kolica. Ipak, ta brojka nije ni blizu zastrašujuća koliko podatak o tome da je svega 1% posmatranih objekata u potpunosti, ili skoro u potpunosti, pristupačno osobama koje koriste invalidska kolica. Ove granice nažalost vidljive su samo njima. Prolazak kroz grad licima sa invaliditetom može predstavljati istinski izazov, a pristup mnogim lokalima nemoguća je misija.
Savez za pristupačnost Srbije sproveo je reviziju pristupačnosti ugostiteljskih objekata za ishranu i piće na teritoriji grada Beograda. Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „Rado viđen gost", a ukupno su ocenjena 102 lokala. Kada govorimo o samom prilazu lokalima, u 78% objekata ne postoji obeleženo mesto rezervisano za parkiranje vozila osoba sa invaliditetom. Čak i tamo gde postoji obeleženo parking mesto, i tada 32% tih objekata nema direktnu pešačku vezu između projektovanog slobodnog prostora i najbliže pešačke staze bez izlaska na kolovoz. Kod 63% objekata do ulaza postoje prepreke u vidu uspona, stepenika, parkiranih automobila i slično.
Zatim, kako bi osobama koje koriste invalidska kolica bio omogućen ulazak u lokal, potrebno je da lokal ne sadrži prag ili stepenik i da je širina vrata veća od 90cm. Rezultati istraživanja pokazuju da u svega 16% objekata postoji adekvatan i prohodan ulaz za invalidska kolica, što pokazuje da su lokali u velikoj meri nepristupačni.
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, u članu 13, jasno propisuje da je zabranjena diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Ovaj zakon bez sumnje prekršen je od strane većine ispitanih objekata.
Iz saveza za pristupačnost navode da „ugostitelji najčešće nisu svesni da krše zakone, a prvi korak bila bi rešenost Republike Srbije da se strateški bavi ovom temom i da sprovede adekvatne sankcije nad onima koji krše propise. Koristi od pristupačnosti imaju svi ljudi, ne samo osobe sa invaliditetom, a ona je povezana i sa kvalitetom pružanja usluga."
Ipak, kada govorimo o ugostiteljima, Sindikat ugostitelja Srbije nije odgovorio na pitanja o ovoj temi, niti se na bilo koji način po ovom pitanju oglasio.
Foto: Freepik
„Naša iskustva su pokazala da su pristupačniji luksuzniji objekti, što znači da je njima važno da održe određeni standard prilikom pružanja usluga, kao i da ne diskriminišu potencijalne goste, ali i da izbegnu reputacioni rizik u slučaju da se neko odluči na tužbu," dodaje Ljupka Mihajlovska, predsednica Saveza za pristupačnost Srbije.
Principi na kojima se zasniva Evropski koncept pristupačnosti iz 2003. godine nalažu da „svakom treba da bude omogućeno da uđe u objekte ili javne površine bez tuđe pomoći, sa lakoćom i bez osećaja stida", kao i da „svakom treba da bude omogućeno da koristi objekte i javne prostore sa podjednakom lakoćom."
Milica Knežević, aktivistkinja koja je i sama korisnik invalidskih kolica, ističe da je u Srbiji generalno u pogledu pristupačnosti situacija jako loša – bilo da se radi o javnom prevozu, državnim i kulturnim ustanovama i bilo čemu drugom. Ona kaže da je ista situacija i sa ugostiteljskim objektima, koji imaju višestruki uticaj na poslovni, društveni i porodični život jedne osobe. „Sve ovo znači da uvek imam pomoć, bilo da se radi o običnom izlasku ili odlasku na venčanje, rođendan i slično. A čak i tada, postoje situacije kada nikakva pomoć nije dovoljna, ukoliko je recimo toalet previše mali," dodaje ona.
Veoma je bitno napomenuti da pristupačnost nije od koristi samo osobama sa invaliditetom, već i mnogim drugim ljudima. Počevši od roditelja sa dečijim kolicima, sve do ljudi koji su povređeni pa privremeno koriste kolica, svi mogu imati koristi od prostora koji je adekvatno i planski uređen. Stvaranje atmosfere koja doprinosi opštoj solidarnosti je zasigurno prvi korak ka rešenju ovog, ali i mnogih drugih problema.
Foto: Freepik
Britanski sociolog i aktivista za prava lica sa invaliditetom, Majk Oliver, u svojoj knjizi iz 1983. godine istakao je da je pristupačnost objektima osobama sa invaliditetom poznata kao socijalni model invaliditeta. Na ovaj način on formuliše razliku između medicinskog modela invaliditeta – koji je rezultat fizičkih i mentalnih ograničenja, i društvenog modela invaliditeta – prema kome društvo igra ključnu ulogu u oblikovanju iskustava osoba sa invaliditetom.
Pristupačnost lokala je tema o kojoj ljudi, osim ukoliko se direktno sa tim problemom suočavaju, ne razmišljaju. Ljudi često nisu svesni problema dok ga ne osete na svojoj koži, stoga je važno da oslušnemo šta imaju da nam kažu oni kojima su svakodnevne životne aktivnosti iz nekog razloga otežane ili onemogućene. Ovo je osnovni preduslov za uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo kao i mogućnost za što kvalitetniji život. Važno je na kraju dodati da je nepristupačnost većine lokala samo jedan od mnogih problema sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom.
Život sa invaliditetom prepun je prepreka, a nekada je najveća prepreka – društvo u kom živimo.
Nema komentara