„Plastika je moja hrana, a možda sam plastičan i ja”, pevali su „Idoli”. I da, već tada je u našim vodama, vazduhu, a verovatno i hrani bilo plastike iako o tome javnost nije mnogo znala, a i danas naučnici još uvek ispituju kako plastika nekontrolisano ostavlja ekološki negativan trag u našem okruženju.
Foto: Pixabay
Da bi se što „plastičnije” predstavio ovaj problem, treba razumeti da je reč o mikroplastici koja je manja od 5 milimetara, a često i sasvim nevidljiva golom oku. Nanoplastika je još manja, i kako naučnici predviđaju, još opasnija, a meri se u opsegu od 1 do 100 nanometara. Mikroplastika može nastati na dva načina, primarno fabričkom proizvodnjom do te veličine ili sekundarno razgradnjom većih plastičnih ostataka, odnosno otpada. Glavni izvori mikroplastike, pored plastičnog otpada (kao što su plastične čaše, pribor, igračke i slično), jesu mikro-kuglice koje se koriste u kozmetici, sintetička vlakna iz odeće koja se ispuštaju pranjem veša, prašina od automobilskih guma, sve vrste boja i sprejeva, i tako dalje.
EFSA (European Food Safety Authority) u maju 2016. godine objavila je prezetaciju istraživanja plastike u hrani, sa fokusom na morsku hranu. U ovom izveštaju procenjuje se da je količina mikoplastike koja nastane od plastičnog otpada u vodenim okruženjima od 68.500 do 275.000 tona godišnje. Što se tiče mikroplastike koja se nalazi u kopnenom okruženju, dospeva u isto putem proizvoda za higijenu i negu, kao što su kreme, paste za zube, sredstva za čišćenje, kao i putem sintetičkih tkanina.
Takođe, značajan izvor ovakvih čestica jesu boje i gume. Obično se misli da je plastična čaša idealno rešenje za slavlja i izlete, ali laboratorijski eksperimenti su pokazali da razgradnja jednokratne plastične čaše dovodi do stanja nanoplastike tokom vremena. A šta se dešava sa nanoplastikom, koja je još manja od mikroplastike, nije tačno dokazano, kao ni da se ona nalazi u okruženju ili hrani koju jedemo.
Kako objašnjava Jelena Stanković, doktorantkinja Biologije na Prirodno matematičkom fakultetu u Nišu koja se bavi ovom temom, mikroplastika je svuda oko nas.
- Sintetička garderoba sadrži mikrofibrile sačinjene od plastike, u filteru cigareta postoji mikroplastika u vidu fibrila. Postoje podaci da se i u nekim vrstama piva mogu naći čestice mikroplastike. Kako je sredina u kojoj živimo uveliko pretrpana plastikom, proces fragmentacije je konstantan, a resursa za to ima i na pretek. Kada bi sve čestice mikroplastike bile fluorescentne, naša okolina bi bila vrlo svetlucava - kaže ona.
A da bi i voda za piće bila svetlucava, pokazuje više zasebnih istraživanja. Rezultati su pokazali da je voda za piće iz česme zagađena mikroplastikom, što sudeći po svemu što je zagađeno, nije neočekivano. Ali mnogi i pre ovog saznanja nisu „verovali” vodi iz česme. Međutim, kako pokazuju poslednji podaci sa Univezitetau u Fredoniji (State University of New York Fredonia) i flaširana voda je veoma „plastična”.
Istraživanje je inicirala medijska neprofitna organizacija „Orb media”, a otkriveno je da se u flaširanoj vodi zaista nalaze određene količine mikroplastike. Tačnije, u jednoj litri nalazi se prosečno 10,4 plastičnih čestica širine ljudske vlasi kose i još oko 300 manjih čestica za koje se pretpostavlja da su delovi plastike. Istraživanje je obuhvatilo 259 flaša vode od 11 različitih proizvođača iz 9 država. Metod kojim su naučnici došli do rezultata jeste ubrizgavanje određene boje u flašu sa vodom, nakon čega je ona filtrirana u posebnu posudu.
Zbog sastava plastičnih materija, u dodiru sa ovom bojom i pod određenom vrstom osvetljenja, one su postale flourescentne, samim tim i uočljive. Nakon što je voda fotografisana i prebačena u posebnu aplikaciju, određena je količina čestica. Dodatnim analizama, otkriven je tačan sastav većih čestica mikroplastike. Najzastupljenija vrsta plastične materije pokazalo se da je Poliprofilen, koji se koristi za proizvodnju čaša, flaša, pakovanja za proizvode, cevi ali i drugih roba šire potrošnje. Pored njega, u 16 odsto prisutan je najlon, a dalje i Polistiren, Polietilen i drugi materijali.
Kako je dospela mikroplastika u flaširanu vodu, da li je problem u procesu pakovanja i prerade ili u nedovoljno filtriranoj vodi iz hidrotokova, nije još razjašnjeno. Što se tiče hidrotokova, voda u okeanima je veoma zagađena ne samo malim česticama već i velikim ostrvima plutajućeg otpada, jer sve na kraju završi u velikim vodenih prostranstvima. A mikroplastika u vodenim sistemima šteti živim bićima u njima, ali i pticama koje se hrane na obali i ostalim kopnenim životinjama.
Prema rečima Jelene Stanković, da bi se napravio pomak u rešavanju ovog problema, potrebno je vratiti se na sam početak - na mesta ulaska mikroplastike u vodu, odnosno na manje vodene ekosisteme: izvore, potoke, reke, jezera.
- Čestice mikroplastike imaju razne efekte na organizme. Razlikuju se i od vrste do vrste, ali i individualno, od starosti jedinki i stanja organizma. Sumirano, mogu imati fizičke uticaje: uplitanje sitnih organizama, gušenje, lažni osećaj sitosti koji dovodi organizam do izgladnjivanja i oštećenje unutrašnjih organa, kao i fiziološke: negativan uticaj na stopu preživljavanja mladih jedinki, smanjenje stope reprodukcije, funkcionisanje digestivnog sistema, javljanje inflamatornih procesa i druge - objasnila je Jelena Stanković.
Proces tokom kojeg ove čestice završe u organizmu životinja jeste najpre hranjenje. Životinje kad jedu zamene mirkoplastične čestice za hranu zbog toga što su slične veličine, ali i zbog faktora kao što su oblik, boja, miris i ukus. Kako navodi GESAMP, grupa eksperata koji izučavaju načine očuvanja okeana, miris i ukus plastičnih čestica nastaje pod uticajem biofilma na površini plastike.
Mikrobi, sitni organizmi, nastanjuju plastiku u vodi veoma brzo te se stvara sloj živog sveta na komadiću plastike, koji se tako životinjama čini jestiv. Mnogi organizmi se hrane tako što filtriraju vodu. Tako nekada i životinje u svom probavnom sistemu, od mikroplastike mogu da stvore nanoplastiku, kojoj je još teže ući u trag. Prema istraživanju objavljenom u časopisu Nature communications, Antarktički kril, vrsta morskog raka, može da obrađuje mikroplastiku u nanoplastiku tokom procesa varenja.
„Gesamp” u Globalnoj proceni efekata mikroplastike iz 2016. godine, navodi da je mikroplastika zabeležena u različitim staništima i to u preko 100 vrsta organizama. Pored hranjenja, ona se prenosi i tako što se zakači za telo životinje, ali i putem apsorpcije. Naime apsorpcija je proces u kojem organizmi kao što su planktoni uvuku plastiku u telo kroz ćelijsku membranu. U pitanju su veoma mali organizmi, ali kojim se dalje hrane veće životinje. Još jedan od načina prikupljanja plastike jeste disanje kroz škrge kod riba.
Dakle, mnogo je načina da plastika dospe u organizam životinje, a neke od ugroženih ovim fenomenom jesu fitoplankton, zooplankton, životinje iz porodice žarnjaka (meduze, polipi, korali, morske sase), bodljokožaca (morske zvezde, krastavci, ježevi i drugi), člankoviti crvi, mekušci, rakovi, ribe, morske ptice, kornjače, vrste foka i kitova.
Foto: Pixabay
Naučnici se trude da se upoznaju sa potenicjalnim efektima ovih čestica već decenijama, iako je ova tema javnosti tek donekle poznata i još uvek se ne prepoznaju rešenja za prevazilaženje ove velike prepreke u očuvanju životne sredine. Da bi se ustanovile smernice za rešavanje problema, potrebne su usklađene metologije istraživanja i prikupljanja podataka.
Jedan od dobrih indikatora stanja u okeanima jesu dagnje. Norveški institut za izučavanje vode (Norwegian Institute for Water Research) objavio je u decembru prošle godine rezultate istraživanja mikroplastike u dagnjama. Naime, ustanovljeno je da dagnje kao vrsta mogu biti dobar pokazatelj stanja u okeanima, jer one sakupljaju u sebi ove čestice. One su zbog toga sporne za konzumiranje u vidu hrane, jer za razliku od nekih drugih vodenih organizama, ne izbacuju iz sebe mikroplastiku koju unesu u sistem. Tako da za ljubitelje morske hrane ovo može biti i pokazatelj koliko smo povezani sa prirodnom i otpadom kojim smo je zatrovali.
Kako kaže profesorka Aleksandra Tubić sa Prirodno matematičkog fakulteta u Novom Sadu, dodatni problem predstavlja i tendencija vezivanja toksičnih materija na površinu mikroplastike.
- Mikroplastika takođe može poslužiti kao utočište različitim mikrobnim zajednicama ili kao medijator u prenosu stranih (potencijalno patogenih) mikrobnih vrsta. Takođe, iz mikroplastike može doći do oslobađanja aditiva koji se dodaju u toku proizvodnje plastičnih materijala. Neki od ovih aditiva spadaju u grupu perzistentnih organskih polutanata, a većina se može smatrati toksičnim jedinjenjima - istakla je ona.
Dakle, toksične materije i patogeni (koji prenose bolesti) mogu se vezati sa plastikom, što je čini još štetnijom za životinje i ljude.
Hrana je nešto na šta smo, posle vode, najosetljiviji jer ne možemo bez ovih osnovnih potreba. Istraživanja još nisu utvrdila direktnu štetnost ove razgrađene plastike, pa nema razloga za veliku paniku, već za što veću posvećenost izučavanju mikroplastike i pronalaženju načina da ona ne završi u životnoj sredini. Jedna stvar na koju može mnogo lakše da se utiče jeste kozmetika. Naime, u kozmetičkim preparatima neretko se nalazi mikroplastika. Nije dokazano da ove čestice pri nanošenju štete koži ili da u takvim preparatima postoji nanoplastika koja bi mogla biti apsorbovana, mada u nekim državama postoje određene restrikcije po ovom pitanju.
Kako objašnjava Aleksandra Tubić, postoji inicijativa da se za ove mikroplastične čestice pronađe zamena.
- Mikroplastika u kozmetici doprinosi svilenkastoj teksturi, ali takođe utiče na fluidnost i stabilnost proizvoda. Plastične mikrokuglice pojavljuju se uglavnom u proizvodima za piling većine proizvođača kozmetičkih preparata. Zahvaljujući njima postiže se abrazivni efekat čišćenja. Dijapazon plastike u kozmetičkoj industriji je veoma širok i obuhvata polietilen, polipropilen, polietilen tereftalat, poliamid, politetrafluoroetilen („teflon”), polimetilmetakrilat (PMMA), polistiren, poliuretan (PUR) i različiti ko-polimeri. Industrija je pozitivno reagovala i počela je mikroplastiku zamenjivati drugim materijalima koji doprinose da proizvodnja kozmetike i sredstava za ličnu higijenu bude više u skladu sa principima zaštite životne sredine - dodaje Tubić.
A postoji i apel javnosti da se kozmetika „očisti” od plastike. Kampanja ,,Beat the micro-bead” (Pobedi mikrokuglicu) koju je pokrenula „Plastic soup” fondacija sastoji se od liste proizvođača čiji proizvodi sadrže mikrokuglice, kao i liste onih koji imaju proizvode bez ovih dodataka. Na listi nema Srbije i zemalja regiona, ali pošto su proizvodi koje koristimo neretko uvezeni, ova lista može biti korisna, a takođe joj se može pristupiti putem aplikacije za telefon.
A kako mikroplastika utiče na zdravlje čoveka?
Docentkinja doktorka Milka Popović iz Instituta za javno zdravlje Vojvodine objašnjava da se mikroplastika i nanoplastika u organizam mogu uneti preko vode za piće, zagađenog zemljišta, hrane, paste za zube, piva, meda. Što se tiče mikroplastike, ona ne prodire kroz kožu korišćenjem kozmetike, a nanoplastika i njena potencijalna mogućnost da bude apsorbovana u kožu, nije još pouzdano istražena. Padavine koje su zagađene mikro i nanoplastikom (kiša, sneg), kao prskanje morskih talasa mogu biti izvor unošenja plastike.
- Od potencijalnih bioloških efekata naučna literatura navodi: toksičnost, karcinogenost, oštećenje endokrinog sistema, inflamatorni (zapaljenski) efekat, a za nanoplastiku se može očekivati i ulazak u cirkulaciju i sistemsko delovanje, povećanje reaktivnosti molekula i drugo. Istraživanja su pokazala da kada nakon unošenja putem hrane ili vode dođe do prolaska čestica kroz crevni trakt može da dođe do akumulacije čestica u pojedinim organima, pre svega u jetri i bubrezima, kao i u crevnom traktu i pripadajućim limfnim čvorovima. U pogledu dermalne izloženosti, još nema dovoljno pouzdanih podataka o mogućnosti prodiranja mikro i nanoplastike u dublje slojeve kože - objasnila je ona.
Tako da plastika možda može nakon godina taloženja da izazove problem sa zdravljem, mada je ona prisutna u okruženju decenijama, a još nismo imali sazanje da je to bio uzrok nečijeg obolevanja. Svakako, zdravlje je uvek u neraskidivoj vezi sa okruženjem u kojem živimo, te možemo očekivati i takva saznanja ubrzo. A kako je utvrđeno, da je reč o jednom naizgled novom, a sudeći po zagađenju, već odležalom problemu, potrebne su regulative i zakoni koji će, na osnovu podataka koje pružaju istraživanja, upravljati kako i koliko plastike odlazi u životnu sredinu.
Prema rečima Aleksandre Tubić, postoji veliki broj instrumenata koji su predloženi ili koji su stupili na snagu na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou sa ciljem da se ispuštanje plastike u životnu sredinu smanji, u vidu akcionih planova, strategija, propisa, konvencija, smernica i sporazuma. Sve su zasnovane na merama upravljanja, koje se mogu klasifikovati u četiri oblasti. Prva je prevencija ispuštanja mikroplastike kroz reciklažu, ponovnu upotrebu i smanjenje nastanka otpada, dalje nastupa uklanjanje mikroplastike iz životne sredine, zatim ublažavanje posledica ove vrste zagađenja i formiranje zakonske regulative i kao posebna, četvrta oblast, edukacija i širenje znanja o ovoj temi.
U Evropskoj strategiji za plastiku, usvojenoj 16. januara ove godine, opisana je vizija upravljanja plastikom u kojoj se na nekoliko mesta pominje i „rastući problem mikroplastike”. Mikroplastika u kozmetici navodi se kao jedan od važnih problema, gde se razmišlja o zabranam, restrikcijama, ali se pohvalno ocenjuju inicijative kozmetičke industrije u borbi sa ovim problemom. Poziva se takođe na saradnju među industrijama u pogledu merenja, istraživanja i deljenja znanja i podataka o ovoj temi.
Mikro i nanoplastika su jedan od možda neočekivanih tragova koje je potrošačko društvo kakvo jesmo, ostavilo na prirodu. Kako ćemo pronaći način da zaustavimo plastiku koja se širi i da očistimo prirodu od one koju smo već pustili da zagađuje okolinu, još je u fazi izučavanja, ali smanjenje upotrebe plastike je nešto čemu svako od nas može da doprinese.
Pravilno odvajanje i odlaganje otpada, kao i apel za izgradnju funkcionalnih deponija u Srbiji, bio bi značajan korak unapred. Takođe, manja upotreba plastičnih slamki, kesa, čaša i tanjira za jednokratnu upotrebu ne menja život iz korena, a doprinosi smanjenju štetnih uticaja našeg delovanja na prirodu i nas same.
Nema komentara