Prilazim kapiji, po dogovoru tačno u minut, ruka na kvaku i – ništa. Guram, guram i ništa, odjednom, čujem glas sa druge strane: „Čekaj, čekaj, kod nas ništa kako treba“. Čovek objašnjava da kvaku moram malo da podignem pa onda tek da guram, upoznaje se i kaže: „Nismo još stigli da zamenimo, tako je već par nedelja.“
Okrećem se po prostranom dvorištu, nekoliko vrata, izbledeli natpisi i crteži i miris vlage čak i na otvorenom. Iznad ulaza u najveću od nekoliko građevina piše, ne sasvim vidljivo, „DVD Petrovaradin“.
Igor, direktor ovog Dobrovoljnog vatrogasnog društva, pita da li mi je hladno da založi peć i da li želim kafu, odbijam oba, a on će kroz smeh: „Ja mislio i vi novinari kao i mi pa sam stavio već, neka, popiću ja dve, svakako sam mrtav''. Pitam zašto, a on objašnjava da je ceo dan na terenu. Kaže da nije ni teško ali daleko je, a nemaju da plate da prespava, pa poslednjih nedelju dana svaki dan do Subotice i uveče nazad. ,,Ne znam da li nemaju ili neće ali, eto, ja moram pa moram“.
Foto: Božidar Milovac
Pričamo malo, u prazno i ni o čemu pametnom, kad on upita kako mi je uopšte pala tema na pamet. Kaže da ima ljudi tu u njihovom komšiluku da ne znaju da imaju vatrogasno društvo na nekih stotinak metara od sebe pa se uvek čudi kad iko zna za njih, a kamoli neko ko nije iz „Pezosa“. Objašnjavam da imam neke prijatelje u blizini a da su neki od njih čak i dolazili kao klinci tu kod njih, na obuke. Kaže da jedino tako ljudi i znaju za njih, kad se sami uključe.
Dodaje da niko i ne zna koliko je to zapravo korisno: „Da živimo u nekoj Švedskoj, svi bi slali klince na te naše obuke. Mislim, nismo mi savršeni ali znaš, to je neko osnovno znanje koje može biti jako korisno, a eto, sve manje ljudi znaju. Jedanput, tako, upada neki čovek, onako moje godište, tu u DVD i kreće nešto da se dernja, i ja izađem da vidim šta bi i sad znaš, on nas tu malo zaj*bava ali nije ni sve šala. Kaže, otišli na roštilj tu negde i on krenuo da sprema vatru i njegova ćerka, onko četiri, pet godina, priđe mu, odgurne ga i ono kao šta radiš čoveče i napravi ona ložište kako se pravi, posle to kad su završili posklanja sve kako treba i mislim razumeš, čoveka od četrdeset i kusur uči dete jer eto, ona sad zna, a on ne. Takvim klincima se neće desiti da naprave neku glupost na Fruškoj gori sa društvom za deset godina i to, znaće šta i kako da rade kad treba“.
Kad smo već otvorili temu, upitam ga i što radi ovo. Uvlači dim iz cigarete, pije kafu i dugo ćuti. Kaže, pomalo i sebi u bradu, „Da ti kažem pravo, ne znam. Pitaju me tako često, i nikad ne znam šta da kažem. Dinara nemam od ovoga, kući me čekaju žena i deca, brinu, često ljudi ni da kažu hvala kako treba, a ja opet ovde svaki dan. Uslovi užasni, tri vozila imamo i samo jedno je mlađe od mene i to jedva. Ne znam, ljudskost valjda, stvarno ne znam, ništa drugo ne može biti, ili to ili ludilo neko“.
Tu ga pitam da mi pokaže ostale sobe, da vidim gde to rade. U sobi prepunoj pehara, nagrada i diploma, vlaga curi iz ćoškova i diplome se naslanjaju pri dnu zida umesto da se kače, da ih ne uhvati vlaga.
Foto: Božidar Milovac
U garaži, dva vozila trenutno tu. Jedan, najnoviji, hvali se, donirali im Slovenci. Tapka ponosno kamiončić pa dodaje da u njega staje najviše ljudi pa ga sad najčešće i voze. Kaže, u ovaj dragi, staje samo šestoro pa češto ljudi moraju svojim kolima da prate vatrogasno vozilo, kada ih treba više. Creva pola veka stara, odela zgužvana na gomilu jer ne staju i vrata kredenca koja napola vise. Igor kaže da dva miliona godišnje koja dobijaju od države nisu dovoljna ni crep da zamene i zgrade da srede, a to treba već godinama, „a kamoli ozbiljnije nešto da radimo“.
Pokazuje mi potom sobu koja naliči na ogromnu trperaziju prepunu fotografija. I ovde neke nisu obešene zbog vlage i ovde Igor opet ponosito kaže: „Najstarije Dobrovoljno vatrogasno društvo u Novom Sadu“. Slike prvih generacija iz 19. veka, slike prvih omladinskih selekcija, prve zastave, inostrane saradnje, jugoslovenske akcije sa pionirima, skoro 150. godina u desetinama slika.
Vraćamo se u prvu sobu i Igor mi se izvinjava što mu se omakne da opsuje. Kažem mu da ne brine, da ja to svakako sređujem a i da verovatno neću objaviti. On će na to - „Neka, objavi ako je do tebe, neka vidi i čuje neko za nas, vidiš da nama to mnogo znači“.
Spominjem mu i mentalne posledice, pitam ga kako podnosi sve to, mora da je užasno, kažem, više za sebe nego za njega. U glavi mi se vrte sve slike koje nikad nisam ni video i naježim se blago, tek pomalo od hladnoće.
On opet razmišlja pomalo pre nego će progovoriti:
„Znaš, i ne razmišljaš o tome dok ne završiš. Dok radim, znaš, adrenalin, pa ništa ono, leš kao leš, šta sad. Ali dođem posle kući, moja žena nikad ne spava dok ja ne dođem i kažem i njoj da je sve u redu. Istuširam se, legnem, i taman ono, opustim se, i pre nego ću zaspati samo sve slike u glavi. Razmišljaš o porodicama, da si ti možda mogao bolje reagovati, nešto drugačije uraditi. Sve ti tako prolazi kroz glavu dok ne zaspeš samo od umora“.
Ćutimo ovde i on i ja neko vreme, puštamo ovo da se slegne valjda, pa ga opet vratim na finansije, proveren recept za veselu ogorčenost.
Primećujem da sam se već zadržao mnogo duže nego što sam planirao i da ozbiljno kasnim – Igor voli da priča, a ja volim da slušam sve što ima reći. Sve se svodi kako i sam zaključuje - „Da je teško, jeste ali mi smo tu pa smo tu, uvek nekog ima, pa eto, dođi ako želiš opet nekad“.
Ustajem, uzimam jaknu i Igor primećuje da nosi istu. Nasmeje se i ovde pa će: „I vi novinari izgleda kao i mi, samo na akcijama kupujete“. Šta ću i ja, nasmejem se. Krećem, Igor me pozdravlja pa kreće za mnom par sekundi kasnije. „Čekaj, ja ću ti otvoriti, ako nam se kapija sj*be, ko zna da l' će iko ući, a za popraviti nemamo“.
Nema komentara