Mnoga jela koja su deo naših proslava ili trpeza delo su malih proizvođača. Oni obično nemaju ničiju pomoć ili im malo pripomogne porodica. U početku bude teško dok se za njih ne čuje, a onda ide sve „po loju“.
Sanja Ankucović i njen suprug Saša Krčić rešili su da ožive porodičnu tradiciju i da budu mali proizvođači. Ova porodica živi u Negotinu, bave se seoskim turizmom na Rajačkim pimnicama, a pored toga odlučili su da pripremaju meso ispod sača i prodaju ga po celoj Srbiji. Kako Sanja ističe, na ovaj korak su se odlučili jer su ih ubedili domaći i strani gosti koji su probali ovaj proizvod, ističući da meso koje je spremljeno na ovakav način treba da se nađe na tržištu.
„Ovaj delikates se inače spremao u našim porodicama, spremale su ga naše prabake. Kako je recept preskočio dve generacije, odlučili smo da nastavimo tradiciju i našim gostima pružimo nešto novo, nesvakidašnje, nešto što se jelo pre 100 godina, a tako je dobrog i specifičnog ukusa, potpuno prirodno, bez dodataka i konzervansa. Tako otimamo od zaborava ovo tradicionalno jelo i čuvamo tradiciju“.
Kada su se prvi put oglasili da prave i prodaju ovakvu vrstu mesa, nisu bili spremni za tako veliku potražnju.
„Sa prodajom smo krenuli upravo na grupi Mali proizvođači u Srbiji. Moram da kažem da smo bili totalno zbunjeni i skoro nespremni. Na prvu objavu u grupi dobili smo neverovatno veliku porudžbinu i jedva smo postigli da spremimo sve, budući da je procedura dugačka. I tako, objava za objavom, krenulo nam je. Prvih par meseci porudžbine smo slali kurirskim službama, dok se nije pojavila potreba da radimo isporuku u Beogradu. Kupci koji su blizu Negotina dođu sami da preuzmu ili im mi donesemo“.
Dragan Miljević živi u mestu Sot kod Šida, pravi suhomesnate proizvode i prodaje ih, a kaže da nešto malo ostane i za njegovo domaćinstvo. U početku je proizvode pravio samo za potrebe domaćinstva, a s vremenom je stekao simpatije i velike pohvale konzumenata, pa ga je to navelo da ono malo što ostane pusti u prodaju.
„Najviše porudžbina imam kada su Božić, Vaskrs, Nova godina, a najmanje tokom leta. Ostatak godine je jednako raspoređen po porudžbinama. Najviše se proizvoda proda u direktnoj prodaji kupcima na nekoliko lokalnih manifestacija, kao što su ‘Srem klob – kob fest’ krajem oktobra u Šidu, ‘Šidska kobasicijada’ sredinom februara, ‘Sremska kulenijada’ u Erdeviku početkom juna, manifestacija ‘Vinarskih noći’… Na tim manifestacijama kupci mogu direktno da probaju hranu, možemo da razmenimo mišljenja i iskustva i da ostvarimo neposredan kontakt. Posle se naknadno javljaju i poručuju proizvod“.
Dragan ističe da se najviše prodaje sremski kulen u kati i seki, a najmanje pečenica i suvi vrat.
Sledeće godine planira da u proizvodnju uvede domaću šunku u crevu. Ističe da se ona za sada dobro pokazala na probnim degustacijama na malom uzorku.
„Planiram povećanje proizvodnje, a u planu je i zvanična registracija poljoprivrednog gazdinstva, kao proizvođača domaćih suhomesnatih proizvoda zbog povećanja konkurentnosti na tržištu i povećanja mogućnosti plasmana u ugostiteljske objekte i prodavnice“.
Mirjana Petković odlučila je da otvori radionicu torti i kolača kada je bilo izvesno da će dobiti otkaz u banci u kojoj je do tada radila i zato što je smatrala da u ovom poslu može ponuditi nešto drugačije i novo.
Mirjana kaže da su za nju specijalne torte one koje su vanserijski dekorisane i posebnog su oblika. Sa druge strane, u „obične narudžbine“ spadaju one koje ne zahtevaju posebnu narudžbinu u smislu oblika i dekoracija.
„Razlika je što se obične kupuju bez prethodnog naručivanja ili se naruče dan-dva ranije. Specijalne se poručuju najmanje nedelju dana ranije i najčešće dekoracija traje duže od same izrade torte. Torte sa crtanim likom spadaju u specijalne narudžbine, mogu se uraditi sa slikom lika ili sa figurama koje mi pravimo ručno, a ovaj posao zahteva talenat i veliku veštinu.“
Foto: Miljana Peter
Osim torti, Mirjana pravi i domaće kolače koji se kod nas zovu sitni kolači. Oni se prave u posnoj ili mrsnoj varijanti, u zavisnosti od perioda godine kada se kupuju.
„Pravimo dvadesetak vrsta. To su – bajadere, minjoni, išleri, carske štangle, lešnik kocke. Generalno gledano, više se traže torte. Kolači se kupuju za slave, parastose, naročito kada je post. Ovaj posao je izrazito sezonskog karaktera i obim proizvodnje oscilira. Mnogo se smanji kada je post, a poveća se od Uskrsa kada krenu svadbe, krštenja, kada leti dođu ljudi koji žive u inostranstvu i tada prave proslave.“
Biljana Ilić već dve i po godine pravi kiflice sa raznim ukusima. Ističe da su „premijum kiflice“ nešto novo što je htela da napravi.
„Svuda imamo sir i džem, a ovo su ukusi za koje sam smatrala da mogu da privuku ljude. Spajala sam neobične ukuse i boje, otprilike po svom ukusu, nešto što bih ja volela da jedem. Zapravo, sestra i ja smo to zajedno osmislile, ona mi je velika pomoć i podrška“.
Pomoć oko smišljanja imena za kiflice (kao što su „crna ovca“, „snikikiriki“ i druge) takođe joj pruža sestra.
„Poenta je da budu veseli, zanimljivi, zvučni, da se uklope u proizvod i da privuku ljude da ih probaju“
Biljana ističe da najviše porudžbina imaju za Božić, Novu godinu, Uskrs, slavu, i da je tada ogromna gužva.
„Za Novu godinu zatvaramo porudžbine već nedelju dana pre 31. decembra. Rođendani su čest povod za poručivanje, što za igraonice, kućne proslave, čašćavanje u firmama.. Ali, razne smo povode imali, svadbe, godišnjice, 8. mart, okupljanja manja i veća, prezentacije, predavanja, pomeni, sahrane, putovanja. Redovno nam kiflice putuju u Nemačku“.
Nema komentara