Krv, suze, znoj, klik: Da li je takmičenje u video igrama sport?

Osim fudbala, koji je suvereno na tronu, nije lako rangirati sportove po popularnosti, količini novca koja se vrti oko njih ili čak, po najnezahvalnijoj i najapstraktnijoj kategoriji, značaju. Čitajući razne liste na tu temu, među sportovima poput kriketa, tenisa i košarke, sve češće možemo naići na sintagmu - elektronski sport. I zaista, po skoro svim parametrima, e-sport spada u najpopularnije i najrasprostranjenije sportove na svetu. Liste ne bi bile sporne da društvo može da se usaglasi oko pitanja da li je elektronski sport zapravo sport. Zakonsko izjednačavanje ta dva pojma daje priliku takmičarima da lakše dobijaju vize ili čak dobiju sportsku vizu, organizuju trening centre i još više popularizuju takmičenja u video igrama, dok država može da zaradi na oporezivanju sportskih društava i takmičenja. Ipak, deo javnosti misli da se takvim poređenjem obezvređuje pojam sporta.

Da bi se moglo debatovati na pomenutu temu, prvo treba reći univerzalnu, opšteprihvaćenu definiciju sporta... ali ona ne postoji. Najpoznatije, ali i često osporavano pojašnjenje je ono iz Oksfordovog rečnika koje kaže: „Sport je aktivnost koja uključuje fizičke napore i veštine pomoću kojih se pojedinac ili grupa takmiče protiv drugih aktera, zarad zabave“. Da li je zarad zabave ili nečeg drugog, o tome možemo diskutovati drugom prilikom. Postoji nekoliko drugih nejasnoća u takvoj definiciji. Da li su muzička i plesna takmičenja sport? Zahtevaju i fizičku spremu i određene veštine. Zar ne uključuje svaka aktivnost pokrete i veštine, bilo da je to što jače bacanje kladiva ili što brže kucanje na tastaturi?

Šef odseka za filozofiju na Univerzitetu u Lidsu i pisac nekoliko knjiga o sportu Džim Peri, u svom naučnom radu kaže da e-sport ne može da se izjednači sa priznatim sportovma.

– E-sport nije sport jer mu nedostaje direktna telesnost; tj. takmičari ne uspevaju da iskoriste kontrolu i veštine celog tela i takva aktivnost ne može da doprinese razvoju celog tela. Zbog toga računarske igre ne mogu da se klasifikuju kao sport, bez obzira na „sličnosti“. Računarske igre su upravo samo igre – kaže profesor Peri.

Jedan od osnivača srpske gejming zajednice RUR Predrag Ciganović iznosi drugačije mišljenje.

– To jeste krajnje diskutabilna tema. Recimo, ljudima u Srbiji i dalje mnogo smeta taj manjak fizičke aktivnosti, što se jedne strane razumem. Sa druge strane, količina uloženog truda da bi dostigli maksimum se ne razlikuje. Nije to samo kliktanje miša i pritiksanje raznih dugmića, jer kao i za sve i u gejmingu postoji talenat i trening. Svi najbolji igrači posvetili su veći deo svog dana kako bi dostigli taj vrhunac, a to nije lako. Na kraju krajeva, šah je prihvaćen kao sport, pa po tom kriterijumu, zašto ne bi mogle i video igre, koje zahtevaju timsku komunikaciju, profesionalne taktike i brzo razmišljanje – izjavljuje Ciganović, dodajući da gejming zajednica preferira pisanje skraćenice „esport“ bez crtice, jer je po njemu izraz „e-sport“ nepravilan i zastareo.

Trnovit put do zakona

Pored mnogih država koje su priznale e-sport, Vlada Francuske je 2016. godine započela proces, tako što su na svom zvaničnom sajtu raspisali konkurs u kojem svako može da napiše svoj predlog zakona, a onda su ostali korisnici glasali za i protiv njega. Najbolje ocenjeni predlozi su otišli na razmatranje i od toga je nastala regulativa, koja donekle izjednačava e-sport sa tradicionalnim sportovima.

Slučaj ove države je primer kako problemi jedne potkulture ne nestaju promenom nekoliko reči u zakonu. Francuski naučnici Samuel Vansingel, Artur Velrpi i Nikolas Besombes, u naučnom radu o institucionaliziciji e-sporta, napisanom krajem prošle godine, zaključili su da je su iz Ministarstva ekonomije i finansija doneli regulativu, kako bi pravnim putem izmamili novac od sve popularnijeg tržišta, dok je Ministarstvo omladine i sporta zanemarilo ostale segmente poput zdravstvenih provera takmičara i edukacije o e-sportu. Napravili su poređenje sa Austrijom, gde deca mogu da treniraju elektronski sport u sklopu školskih vannastavnih aktivnosti.

Predsednik Francuske e-sport asocijacije Stefan Jutin kaže da je ove godine bilo pomaka i da su donete jasnije regulative, ali da su problemi navedeni u članku i dalje prisutni.

– Bitno je da se stalno vrši pritisak na vlast. Stvaranje novih i menjanje starih zakona je izuzetno naporan i dugačak proces, ali to ne opravdava Ministarstvo sporta, koje, moram da kažem, ponekad ne ulaže dovoljne napore da bi zajedničkim snagama napravili propise, koji će odgovarati svima. S druge strane, pozdravio bih i demokratski način, gde svako može da predloži rešenje – izjavljuje Jutin.

Ciganović govori kako ne postoje nikakvi akti, u kojima se spominje e-sport, jer Republika Srbija ne priznaje takmičenje u video igrama kao sport, dodajući da bi najveća prednost novih propisa bilo lakše dobijanje vize.

– Glavna prednost je definitvno viza. Sportistima je danas mnogo lakše omogućiti vizu, a to je nešto što i dalje predstavlja veliki problem za mnoge e-sportiste, koji često dođu u situaciju da propuste velika takmičenja baš zbog vize. Smatram da bi u tom slučaju takođe bilo lakše pronaći sponzore, a i promovisanje turnira bi definitvno bilo lakše – navodi Ciganović.

Pravnik Ivan Bulović kaže da usvajanje zakonskih regulativa zahteva mnogo vremena i daleko komplikovaniju analizu od one da li takmičenje u video igrama ima karakteristike sporta.

– Elektronski sport je zajednički imenitelj za mnogobrojne vidove sličnih rekreacija. To je kategorija, a ne pojedinačni sport. Samim tim, moraju se pažljivo analizirati svi aspekti, ako želimo da takav vid takmičenja stavimo u zakonske okvire. Da li će onda iole bolji učesnik bilo koje igre biti profesionalni sportista? Ne zaboravimo da nije svaka aktivnost sport, pa tako nije ni svaki video-interaktivni sadržaj e-sport – navodi Bulović, dodajući da se brzopletim donošenjem akata, stvaraju rupe u zakonu, zbog kojih sudovi kasnije imaju velike probleme u tumačenju i kažnjavanju prestupnika.

Posao na neodređeno

Dok traju debate da li je gejming sport i šta je sport uopšte, jedno je sigurno  - takmičenja u video igrama donose veliku količinu novca. Premda CS:GO (Counter-Strike: Global Offensive) ima najviše takmičara, Dota 2 (Defence of the Ancients) je igra oko koje se vrti najviše novca. Nagrada za prvo mesto na ovogodišnjem svetskom turniru iznosila je preko 15 miliona dolara. Pobednik je bio evropski tim OG, koji je zaradu podelio na pet članova. Visina nagrada zavisi od donacija publike, a svake godine uveliko raste.

Da video igre ipak nisu oaza novca tvrdi jedan od učesnika na svetskom turniru Uroš Galić, koji kaže da je dug put da se od takmičenja u video igrama napravi unosan posao.

– Teško je napraviti karijeru od e-sporta. Potrebno je mnogo truda, rada, talenta i konekcija, a čak možda ni sve to neće biti dovoljno. Ja ću prvi reći da je rekreativno igranje video igara u rangu 8-12 sati dnevno štetno. Ja sam imao tu sreću da svoju “zaluđenost” opravdam dobrim uspesima i pretvaranjem toga u posao, ali čak ni za mene to nije nešto naročito dugoročno i jako je mali broj ljudi koji uspe da se probije ovde i izbori za neko svoje mesto u ekosistemu. To je u Doti najizraženije. Igrači na vrhu zarađuju milione i obezbede sebi život, dok samo koju stepenicu dole, nalaze se igrači koji čak ne mogu ni redovnu platu da osiguraju – objašnjava Uroš.

Pored ostvarivanja dobrih rezultata na  turnirima, igrači zarađuju i od mesečnih plata koje variraju. Doduše, plate dobijaju samo najbjolje „atlete“ iz svake igre, od proizvođača, koji tako daju podstrek ljudima da više igraju, ne bi li još više popularizovali njihov proizvod. Vrhunski takmičari igraju višesatne partije, omogućavajući internet korisnicima da ih gledaju. Tako  takmičari zarađuju novac od donacija i pretplata. Kao i u „ostalim“ sportovima, velika količina novca dobija se od sponzorstva. Internacionalne kompanije prepoznale su potencijal takmičenja u video igrama, te stoga u logoima timova raznih igara možemo videti adidasove tri crte, oznaku AMD ili kao i u slučaju OG tima, dva svetski poznata crvena bika.

E-baklja

Podstaknute pojedinačnim, manje ili više uspešnim, pokušajima da ozakone i populariziju ovu aktivnost, nacionalne organizacije, objedinjene u Internacionalnu e-sport federaciju, kojoj pripada i srpska, zatražile su od Olimpijskog komiteta da uvrsti gejming u Letnje olimpijske igre. Pokušaj da se sportisti ispred kompjutera pokažu celom svetu na sledećim Igrama u Tokiju nije urodio plodom.

Federacija se okrenula novom cilju – Olimpijske igre u Parizu 2024. godine. Da li će se pojava, koja je često kritikovana kao gubljenje vremena i beg od realnosti, pridružiti planinarenju i surfovanju, kao novoizabran sport, i naći svoje mesto na najvećem spotrskom događaju saznaćemo kroz nekoliko godina. Javnost ne daje velike šanse gejming zajednici, budući da postoje sportovi sa daleko dužom tradicijom, poput šaha, kik-boksa i kriketa još nisu na prestižnoj olimpijskoj listi.

Predsednik Internacionalnog olimpijskog komiteta Tomas Bah rekao je prilikom septembarskog govora da takmičenje u video igrama ima pojedine karakteristike tradicionalnih sportova, ali da nasilje u nekim igrama nije u skladu sa olimpijskim vrednostima. Organizatori Olimpijade u Parizu su dali nadu gejming zajednici, rekavši da su “duboko u razgovorima” da uključe e-sport, kao demonstrativni sport, gde se neće uručivati medalje pobednicima. Sa druge strane, najbolji e-takmičari moći će da ugrizu zlatnu medalju na Azijskim igrama 2022. godine u Kini, budući da će nadmetanja u nekoliko video igara biti uključena u nastojeće igre, zajedno sa ostalim tradicionalnim sportovima. Još nije doneta konačna odluka koje igre će biti u pitanju.